Прича о аеродрому Никола Тесла почиње још давне 1910. године када је летилиште на Бањици било први београдски терминал. Од тада до данас, летилиште је услед бројних недаћа као и ратова који су за собом оставили огромне штете мењало локацију неколико пута, постепено се развијало и расло, а 2006. године добило ново име – Никола Тесла.
Иако не спада у групу највећих и најсавременијих аеродрома, према речима запослених кроз његове излазе месечно прође више од триста хиљада путника. На 12 километара западно од Београда свакодневно можете бити сведоци бројних растанака и поновних састанака, очевици емоција које је на „ капијама Београда” немогуће сакрити. Сви људи који су закорачили у српски аеродром били су несвесно део бар једног филма из живота обичних људи.
Мај је један од оних месеци у години када је овај аеродром пун, па се тако међу путницима налазе и они који традиционално празнују, они који у ово доба године редовно одлазе на радне програме на другим континентима у потрази за бољим условима, али и они којима је баш овај мај животна прекретница. Они који одлазе, а на питање када ће се вратити немају одговор. У сваком случају пред крај првомајских празника полако се све враћа у нормалу. У приземљу, у огромној просторији је можда и највећа гужва. Стотине људи међу којима је тешко разазнати ко одлази, ко се са пута враћа, а ко пристигле дочекује. Изрази лица свих ових људи су различити али се може приметити да деле неке сличне осећаје. Најприсутнији су туга, узнемиреност, нестрпљење и срећа. Путници ужурбано траже колону којој би се прикључили како би предали свој пртљаг, а запослени наизглед врло рутински обављају свој посао. Делују љубазно али не уносе неке специјалне емоције при кратком формалном разговору са људима. Према њиховим речима посао није чиста рутина. Раде га већ дуги низ година, решавају проблеме људи најбоље што могу када настане неки несклад са документацијом или пртљагом. Не остају потпуно имуни на људске успутне приче које у пролазу чују , а свакодневно су и очевици делова живота разних људи и никад не знају са чим ће се сусрести сутра. На другој страни тог истог приземља налази се група људи који се осмехују, читају или чекају тог неког. Примети се блага забринутост код сваког појединца упркос покушајима прикривања осмехом. Девојка која једва успева да контролише цупкање леве ноге чврсто држи телефон, а очи је прекрила огромним црним наочарима, тако да је њено тренутно стање тешко одредити све до момента када се појавио млади путник са коферима које је испустио у моменту када је она потрчала.
„Марко! Јао , ви нисте нормални! Не могу да верујем!” Прве су речи које девојка упућује свом момку. Затим га кратко, али јако грли, поново се одмичући од њега, у неверици. Тешко је наслутити чему се чуди, али њени гестови интигирају. Он изгледа као и сваки други, просечан младић, не носи са собом ништа специјално или недозвољено. Али је она изненађена. Уместо да као и сви остали, крену пут излаза са Тесле, они седају на столице, гледају се значајно, он нешто прича.
Гужва се одједном повећава. Два човека причају на енглеском, једном је нестао кофер. “Just, try to remember. Did you put my notes for song inside it?“
На карти која је једном од њих испала на под пише да путују у Лондон. Ако се не чекирају сад, закасниће. Имају још 40 минута до полетања, показује сат. На постављено питање други човек одговара: „ I cant remember.”
На другом нивоу аеродрома осети се паника. Код сваког путника, пратиоца, породице која је на окупу, пословно обучених људи присутна је блага нервоза. Неки никако да приђу оном дугачком реду за одлазак на пасошку контролу, као да свој одлазак желе што дуже да одложе, као да им је други спрат „Тесле” најлепши на свету. Најхарбрији су они елегантно обучени пословни људи. Пролазе брзо, без уздржавања, навикнути на темпо који им налаже њихов посао. За размишљање нема времена, потребно је спремити се за нову временску зону што пре и можда ухватити пар сати сна током лета. Ипак најинтерестантнији погледи и гестови су оних који остају. Онима којима је како се каже, ипак теже. Њихови погледи говоре све оно што својима, које прате, нису рекли јер нису имали времена, нису смели да кажу, све оно што су прећутали не желећи да поремете концепцију и мир. Плава трака коју причвршћују мали метални стубови јасно ставља до знања ко је путник и прави јаз између њих и оних који остају. Представља границу преко које не може да се пређе. У овим тренуцима емоције су на врхунцу. Овде се види разлика између обичних свакодневних, али искрених загрљаја и погледа, и ових, који немају погодан назив. Атмосфера из ове велике сале представља сушту супротност атомосфери из приземља, а деле их само једне покретне степенице. На другом спрату сви осећаји много су интензивнији, сваки корак који направите уствари вас све више дели од граница наше земље, од оних који су дошли да вас на пут испрате.
Однекуд се поново појавише она два путника која иду за Лондон са још једном девојком. Она изгледа ексцентрично. У црном, свиленом комбинезону, разговара на телефон, али на српском и прича како су изгубили кофер у којем се налазе ноте и њена хаљина за наступ. Опомињу је да прекине везу, што и чини. Њих троје последњи су у колони. Ипак стижу на лет.
Свакодневно кроз овај аеродром, осим путника прође на хиљаде емоција које не могу да се примете док се не закорачи кроз велика врата и док се не уђе у салу на приземљу или се покретним степеницама попне на виши ниво. Режисер може да изрежира одређену емотивну сцену, талентован глумац да одглуми дату ситуацију, обичан човек да буде искрен или да носи маску. Али када уђете на аеродром„ Никола Тесла” маске полако постану непотребне, било да сте путници, случајни или намерни пролазници, постајете на кратко актери животних етапа људи који у колони стоје поред вас. Бујица разноликости шири се „Теслом” на сваком кораку који направите. Напросто, овај простор који је изолован од града, било да сте путник или само особа која прати неког свог на тренутак вас издваја из свакодневице. На тренутак заиста успева да учини да се човек осети као део неког другог света, његове емоције у неком моменту кулминирају, али је ипак убрзо спреман да се својој свакодневици врати храбро, напуштајући велика метална врата највећег српског аеродрома на коме се свакодневно пишу најразличитије приче.
Кроз грају се пробише познати гласови. Дечко и девојка. Причају телефоном са неким, а укључили су спикерфон. „Марко је дошао месец дана унапред! Ја сам дошла на аредором по Софију, а појавио се он, је л’ можеш да верујеш?”
Са друге стране се чује нека бука. „Ти си срећница, чекамо вас код мене у стану, сви смо ту”.
