На данашњи дан пре 30 година одржана је америчка премијера филма „Бразил”. И данас се, можда и више од самога филма, памти борба редитеља Терија Гилијама против продуцената студија Универзал и њихове жеље да филм буде краћи и веселијег краја. Својом борбом против комерцијалне индустрије Холивуда и његове бирократије Гилијам је у много чему био сличан и протагонисти сопственог филма и успео је у својој намери. Биоскопи су пуштали његову 132-минутну верзију неизмењеног краја али ова победа уметности над комерцијализацијом више је изузетак него правило. Америчка премијера утолико је значајнија како због контроверзи у односима између редитеља и продуцената тако и због самог успеха филма у Сједињеним Америчким Државама.
„Бразил“ је научнофантастични филм, али са доста примеса драме, филма ноар и комедије. Иако доста мрачан, филм је испуњен тренуцима хумора и лајтмотивом самба песме по којој је филм и добио име. Радња прати Сема Лаурија (Џонатан Прајс), нижег чиновника запосленог у гломазном и, по обичне грађане, нефункционалном Министарству за информације“, само једној од многих грана државне администрације једне орвеловске диктатуре. Док је свакодневица испуњена бомбашким нападима, чије порекло никада није објашњено, сталним претресима и хапшењима, Лаури се, бежећи од учмалости свог посла и живота, препушта сањарењима у којима спасава жену свог живота у борби против чудовишта која доста симболично осликавају бирократију и систем који га окружује. У жељи да исправи грешку система у којој је невин човек ухапшен и погубљен због обичне штампарске грешке и муве која ју је изазвала, Лаури среће девојку о којој свакодневно сања, мушкобањасту и помало грубу Џил (Ким Грајст). Она такође покушава да исправи неправду и долази у опасност од система који своје грешке не исправља него их брише. У жељи да опет види девојку из својих маштарија Сем прихвата претходно одбијено унапређење и напредује у државној хирерархији откривајући при том све више колико је тачно живот око њега бизаран, безосећајан и често лажан.
Мноштво разноврсних ликова осликава окружење и њихово сналажење у њему, било отпором или сарадњом. Боб Хоскинс као безосећајни радник „Централног сервиса“, потпуно је неспособан и штетан али одан држави. Лауријева мајка Ида (Катарина Хелмонд) је гротескна фигура опседнута друштвеним угледом, лепотом и пластичним операцијама а као оличење љубазне и шармантне суровости ту је Мајкл Пејлин, један од пајтоноваца, као Лауријев бескруполозни колега. Најзапаженију улогу одиграо је можда и најпознатији глумац у овој поставци Роберт де Ниро као мајстор и одметник који, у стилу суперјунака, упада у станове обичних људи поправљајући дотрајале инсталације бесплатно, наоружан кљештима и пиштољем.
„Бразил” је био у номинацији за Оскара, освојио је две престижне БАФТА награде за визуелне ефекте и одмах је постао култни филм. Гилијам је филм уврстио у своју личну трилогију заједно са „Временским бандитима“ (1981) и „Бароном Минхаузеном“ (1988). Сва три филма описују бег од превише уређеног и ригидног друштва или, у овом случају, бирократије коју је Гилијам презирао. Иако слабије приче, филм се истиче визуелно, где највише пажње привлачи естетика гротеске. Колосалне зграде централне управе и огромни блокови са станчићима обичних људи, сви испуњени пластичним цевима и непрактичним апаратима којих је све мање како се иде ка врху самог система. Злокобне поруке попут „Буди сигуран – буди сумњичав“ и „Сумња рађа самопоуздање“ стоје одмах поред најновијих реклама за – пластичне цеви у боји по личном избору. Телевизија приказује старе црно-беле филмове, прекидане само ради још реклама или празних изјава министра полиције. Диктатура је можда сурова, али не и нељубазна, лажни осмеси и празне фразе испуњавају свакодневни контакт људи.
И шта нам „Бразил” говори три деценије касније? Бекство и борба су главне теме, борба против свеопштег и нефункционалног уређења и данас је пожељна, важна и често неостварива. Летаргија је свеопшта баш као и данас. Ескапизам је заступљенији у 21. веку више него у футуристичкој диктатури из осамдесетих, како ју је Гилијам замислио. Описано друштво је тоталитарно, оставља мало места за борбу, а више за бег, макар то био и бег у снове. Систем није могуће победити али је могуће побећи и зато Гилијам даје Сему Лаурију машту да надвлада систем иако то није право и дугорочно решење. Бег у фантазију може бити кобан, али Лаури, бежећи из једног безумља у друго, тихо певуши „Акварел Бразила“, шарманту и лаку мелодију која је у контрасту са светом у ком се изводи. „Бразил” нам поручује да је бекство могуће – али по коју цену?
Последњи радови
Вести из несвести28. јануар 2019.Српски гробови Иванић-града
Наука и уметност20. јануар 2019.Седам слика за један лист
Вести из несвести8. јун 2018.Уметност навијачких жврљотина
Вести из несвести30. децембар 2015.Година опасног живљења