А кад нас музика загрли ...

У топли мајски седамнаести дан на сцени Сава центра одржан је концерт Александре Радовић. Пријатељски, као у нечији стан, ушли смо и два сата били становници једног царства где сви слушају само глас, који влада и пева о љубави, због свих нас.

Разлог окупљања била је промоција новог албума “Царство”. Места за тугу није било, јер је царство односи, претвара у песму, а нама оставља простор да је заједно отпевамо и тако пошаљемо сузе на одмор. И тада, на видео биму су се смењивале покретне фотографије које су говориле, као сан. А публика, као сањар одан, пратила је с љубављу музичаре, баш као глас у хору.

Огрнута у плашт, Александра Радовић као да слеће у штиклама на сцену. У црном комбинезону са цирконима и кајшем, златним, а огрлицом уз врат, она одише елеганцијом. У руци је микрофон, који држи као да је клавир и почиње да пева. А пева перфектно. Један од најмоћнијих вокала у земљи, учитељица певања, Александра је такође изградила имиџ музичке поп патроне. Владавини Александре Радовић велика је подршка Горан Ковачић, који је лирски чува и Александра Милутиновић, која отвара њену душу. Њих двоје одувек служе само музици. Сада их на сцени окружују гостујући регионални врхунски музичари, у чијој сарадњи сви уживају. Језик инструмента су одувек вешти прсти. И крик кад се тон испусти. Та фузија довела је да се музичари међусобно инспиришу песмама са четири Александрина албума, па су бројне мелодије оплеменили тако да звуче као да неко милује уво. У овом музичком царству нема места за текстове о проводима, опијању и изласцима, већ је акценат на љубави. Чак и када је тон елегичан.

ВУЧЈЕ КРЗНО

После пар година, Александра поново наступа у Сава центру, па је посебно срећна и поручује да се опустимо, препустимо доброј музици. Уводи нас лагано у то царство туге, а ми откривамо где живи када је бол не остави, зашто тамо нема послуге. Док дишем изводе у џез маниру и као на ветру ветрењаче нико у љубави неће остати без енергије. Не верујем да ме не волиш, пева сигурно Александра иако се `вољени` од ње скрива као миш. Даље поручује, памти ме што је уједно једна од њених омиљених песама са новог албума. Мали пех прате ноте на слајду, читају се замишљена лица у публици, а на Александрином лицу чучи мали осмех. Полако, концерт је тек почео. Радио С је расписао конкурс за младу певачку наду, која ће певати са Александром на концерту, на ком је победила Ивана Димитровска. У другој строфи ‘Москве‘ Александра је оставља саму на сцени и без капи треме Ивана је пливала масом. Александрина љубав према публици је носи па загреје као вунене чарапе у Москви те се на сцену враћа без плашта. Нема те жене, а вала ни мушкарца, који се није некад разочарао због љубави: ко би најрадије прецртао с неким проведене дане или године. Дижу се, наравно, руке за бивши драги. Одлуке су пале, драги су бивши, песме им се пишу, али лакше се без њих некако дише. Немој да цепаш све кад већ познаје крој. Одзвања салом позната химна, у инат прошлости. Неко нам увек руку пружа када се дижемо са дна, што да се онда на прошлост ослонимо? Ипак, још данас, да сам ја газда, а већ сутра пристајем да сам напуштени пас. Ех, па самотњак. Вук остаје сам, пошто глуми да је емотивно јак, зато нека то крзно само њега греје. Жуто светло као сунчеви зраци прате Александру и клавијатуристу Марија Милатовића, који остају сами на сцени.

КАО МЕХУР

На сцени се после огромног аплауза придружују Александра Милутиновић и Горан Ковачић, који ће у акустичној варијанти извести песме. Тројка седи и креће: Јесам те пустила да ми будеш далеко од очију, зато зажмури тамо нам стиже влак. Марија Килибарда је пожелела да чује омиљену песму, Брод будала; жеља јој се испунила, па она на седишту није остала. Точак се врти, бескрајно, док неке људе волимо, одавно. Затим нас уводи у следећу песму речима да волимо, праштамо да свако треба да има једног човека за себе. Набраја све људе које воли из публике: од пријатеља, до ћерке. Њега прескаче, наравно, зато следи чувам те. Нико у сали не чува глас, сви певају. Ни задњи, ни први, текст је који је написао легендарни Арсен Дедић за Александру. Није ни задњи, ни први стих онај прави, већ онај што се управо догађа. Отпиши све бивше, поручује песма и нестају попут дима. Тако да, слободно можемо да кажемо живео крај пошто љубав никад не губи сјај. Нека ме осуде сви, једина је ауторска ствар са новог албума. Да године нису важне сведочи да две девојчице у првом реду играју балет. Тад загрли ме и нека туга, као аутора ове песме који би најрадије као мехур у води одjедном нестао. Зашто више ниси мој, а опет у сновима јеси. И после хита, поново хит. Ако никада, мислимо шта ако се концерт не заврши. Онда, чувај моје срце. Силази са бине и упада у масу где има пуно деце, скаче, нико не плаче. Иако је крај концерта.

За бис, на сцену се враћа са картом за југ, коју имамо и ми, пратимо је хорски, баш као верни друг. Мада јој лукаво узимамо карту и одврћемо од пута у трећем минуту. Следи једна лаганија ствар, да те не волим бар. Речи су исписане на видео биму, али су сви погледи усмерени ка мобилним телефонима где се зову драги који су у љубавној коми. Следи је као со у мору. Плови се некако упркос емотивном раздору. После представљања бенда, одлучује да други део песме отпева на шпанском. И управо, када се људи растају, нешто остаје. Нада.