Највећи успех Инсајдера је што се о злоупотребама не говори више стидљиво

Бранкица Станковић, новинарка је и уредница портала Инсајдер. Каријеру почиње 1996.године на Студију Б. Годину дана касније прелази на Б92, где прелази све фазе новинарства: од анкете на улици до уредништва. Од 2004.године уређује Инсајдер. Одлуком надлежних институција 2009. године добија полицијску пратњу.

Када човек погледа Ваш рад прво што му падне на ум је храброст. Да ли је та храброст највећа препрека по Вашу безбедност?

За Инсајдер храброст није тема. Поента је у професионалном и одговорном раду а не у опасном и безопасном. У Србији се храброст меша са професионализмом и то није добро. Једино што нас занима је да теме које обрађујемо буду у интересу јавности, да буду оно што јавност треба да зна. Ако се тиме бавите на одговоран начин и ако истражите причу у свим њеним аспектима, онда ту нема калкулисања, нити сме да буде. Једино је важна истина.

У књизи нисте штедели никог. Објављивали сте пуна имена и презимена. Зашто сте решили да идете до краја у тој борби?

Књига је настала зато што сам мислила да ће се после ње ствари покренути и променити. Мислила сам да ће држава морати да реагује. Све је деловало ненормално, констатно ми повећавају обезбеђење, а никога не хапсе. И ја сам у једном тренутку схватила да више тако не могу. На жалост, ни после те књиге ништа се није догодило. Нисам измишљала ликове, то су стварне личности и врло конкретна имена. Нико чак није ни демантовао ни једну тврдњу. Веома чудна ситуација. Не знам шта су надлежне инситуције са тим урадиле. Једино знам да 7 година имам обезбеђење.

О Вама су опевали претећу песму хулигански навијачи. Без страха сте наставили да радите свој посао. Тада Вам је практично додељено обезбеђење?

Мени је званично обезбеђење додељено после серијала о хулиганима. У том серијалу смо објавили податке о члановима хулиганских група, обавили смо њихова имена, чиме се баве, а баве се криминалом, објавили смо и детаље односа тих група и државе…. Тада је држава одлучила да ми је потребна полицијска заштита. На другој страни, седам година касније, премијер Србије каже да држава нема снаге да се обрачуна са хулиганима. То је нерешива ситуација. Неће се ни решити све док држава не покаже своју снагу. У ствари не да покаже снагу, већ држава треба да почне да примењује законе.

Више не радите на б92, бећ је Инсајдер постао портал. Опет, емисије Инсајдера се емитују на две телевизије на Б92 и на Н1. Можете ли то мало да појасните?

Инсајдера сада има више него икада. Ми сада имамо свој Инсајдер портал. Серијали се емитују и на б92, и тако ће до даљег остати. Други формат емисије “Инсајдер без ограничења” иде на Н1. Практично се видимо на једној кабловкој телевизији и на телевизији са националном фреквенцијом. Уз све то имамо наше истаживачке видео приче које качимо на наш портал. Желели смо да проширимо Инсајдер и у томе смо успели.

Док вам је глава била у торби ви сте смирено из торбе вадили нова документа о немоћи државе да неке проблеме реши. Одакле Вам снага?

Ми смо тада проширили тим Инсајдераа ја сам се формално тада повукла. Ни данас нико из редакције не размишља да ли је опасно или није. Једино о чему размишљамо, када радимо неку тему, јесте да ли то можемо да докажемо. И то је једнино правило које подржавамо. Тврдим да новинарство и не може другачије да се ради. Данас ми је десет пута већи проблем када неко други ради емисију после које може да му буде угрожена безбедност. Али је врло интересантно, када то поменем или предложим да се више нас потпише испод емисије, гледају ме као да нисам нормална.

Више пута сте указивали на то да нема солидарности у професији. Примећујем да мало њих цитира Инсајдер, зашто је то тако?

У почетку су нас игнорисали потпуно. Пут који смо ми изабрали је тежи пут. Радимо озбиљне теме, без остаршћености и без комерцијалних елемената. Некако имам утисак да смо у свему томе усамљени.Постоје колеге који се баве на неки начин истим послом као и ми, али који игноришу Инсајдер, који по њиховим правилима није довољно острашћен, а са друге стране имате ове друге које подржавају власт у сваком тренутку и њих нервирамо зато што ми критикујемо власт. Опет и сама власт би морала да има више слуха за истраживачко новинарство, које је заиста у функцији јавности. Тако да је овде све некако јако подељено и јако тешко. Објективност и одговорност нису на цени. Упркос томе ми од својих принципа не одустајемо.

Како бирате теме за емисију?

Раније смо их према интересовању медија и присутности у јавности. Било је много таквих тема али ни једна није била до краја истражена и анализирана. Рецимо, серијал о изношењу новца на Кипар. Неколико новина се тиме бавило али нико није свеобухватно урадио. Ми смо тада дошли до 50 000 банкарских трансакција које смо сами анализирали. Дакле, ми се бавимо темама које су искључиво у интересу јавности и грађана.

Како успевате да наговорите саговорнике да не остану анонимни?

Инсајдер има утицај и кредибилитет. И то се види по саговорницима који пристају да причају. Наравно има оних који ће одмах одбити, али наше правило је да сваки наш саговорник има право да погледа емисију пре емитовања, односно делове у којима је коришћен. То радимо зато што не желимо да после буде критика како су злонамерно измонтирани.

Ви постављате питања, покушавате да добијете конкретан одговор, како реагујете што интитуције нису ништа урадиле поводом тога што сте ви открили у емисији?

Па није да нису ништа урадиле. Много тога се променило. Највећи успех Инсајдера је што се о свим тим злоупотребама не говори више стидљиво. Имате насловне стране са откривањем разних злоупотреба, корупцијама, итд. То је наша велика победа, јер Инсајдер је померио границу у том смислу. После наших емисија закони су се мењали, јер смо успели да докажемо злоупотребу рупа у прописима. Конкретно, промењен је закон којим се ретроактивно вратио новац у буџет. То су све некакве победе. Приватизација клубова, ће уследити кад тад. То ће морати да се догоди јер се у тим клубовима дешава све и свашта. То је оно што ми откривамо.

Зашто медији немају контролну улогу као што би требало?

Зато што не желе да је имају. Сами одустају. Не знам шта је у питању. Или су у питању интереси или заљубљеност у власт или са друге стране заљубљеност у опозицију. Наравно да би медији требало да имају контролну улогу. Мислим да је ситуација са медијима таква да јавност Србије више ништа медијима не верује. Сами су медији томе допринели. Има много новина, телевизија, разних портала који раде за неког и то се види. То сваки просечан гледалац може да види. И наравно како онда може да верује у било шта ? Промениће се и то оног тренутка када новинари схвате да морају да раде посао онако како треба и када буду престали да подлежу разним притисцима.

Рекли сте једном да су новинари у улози микрофона, ко га онда “држи”?

Сви. Али, ипак, не могу да генерализујем да су сви новинари исти. Нису, наравно. Мало је уопште новинара који уопте постављају питања. Има их, али то је мали број. Ја замишљам ову државу, као такву да једног дана када се појави премијер на конференцији за новинаре да свако хоће да постави питање које је у интересу јавности и да инсистира на одговору.

Када сте се заинтересовали за новинарство?

Увек сам још као мала имала хиљаду питања: зашто, како и где, када… То су приписивали радозналости. Увек сам слушала Радио Индекс и Радио Б92, читала сам Политику, гледала сам Дневник. Тако сам и прочитала оглас да Бојана Лекић, која ми је тада била идол, отвара своју школу новинарства и ја сам тада истог тренутка отишла да се пријавим.

И тада сте кренули да радите за б92?

Обезбеђивали су нам праксу на Б92 и телевизији Студио Б. Ја сам одабрала Студио Б. Била сам годину дана на пракси. У једном тренутку Бојана Лекић ме је позвала и питала када ћу више прећи на радио б92. Иако сам јој одговорила да не волим радио, прешла сам на деведесетдвојку, постала део редакције, и веома ми је страшан одлазак са радија и прелазак на ТВ био. На Б92 сам остала скоро 18 година. То је била моја најважнија школа. У најјачој редакцији у земљи научила сам да је најважније мислити својом главом. У томе је велику заслугу имао Веран Матић. За мене је та лекција и данас најважнија.

За истраживачко новинарство је потребо време. Како сте се изборили за време рада на једној теми?

Успели смо да се изборимо да 6 месеци истражујемо само једну тему. Пошто је свака емисија имала огроман успех и гледаност добијали смо и више простора. Веран је ту имао кључну улогу. Одлучио је да жели на програму такву емисију и знао је да са њом нема калкулација. И сваки пут је стајао иза нас. Било је озбиљних ситуација када је одлучио да емитује Инсајдер, знајући унапред да ће се супротставити многима. То су биле храбре одлуке, али кад погледам из ове перспективе оне су биле засноване и на великом поверењу у Инсајдер и нас који смо га радили али и на поверењу наших гледалаца.

Шта бисте прво урадили да сазнате да Вам више није потребно обезбеђење?

Не знам. Звала бих Мишу ( Миша Чворовић, продуцент Инсајдера, прим.аут.) , да дође по мене. Не бих сигурно изашла сама из стана. Толико ми је то незамисливо. У тој мери сам се помирила са чињеницом да имам обезбеђење, да сад не могу да замислим да сам без њих. Али, када ме већ питате…. мислим да бих отишла да прошетам.