202 куле са каменим капама

На обронцима планине Радан, у близини Куршумлије, на висини од 600 метара пружа се редак призор земљаних фигура, споменик природе Ђавоља варош.
Чудно извајане и још чудније поређане земљане фигуре, дивљина. Вода чудног укуса мириса, мистика и тајанственост коју стварају чудни ефекти док дува ветар, утицали су на машту локалног становништва да локалитету да назив Ђавоља варош.
До овог предела мистичне лепоте воде дрвене степенице а чине га 202 куле са каменим капама подељене у две групе. Чудно извајане а још чудније поређане фигуре подељене су у две групе. Леву групу која има назив „Ђавоља јаруга“ и десну под називом „Паклена јаруга“. Овај невероватни предео у посетиоцима буди у исто време и радозналост и одушевљење, али не можете их додирнути да се не би оштетиле, можете их само посматрати са степеништа или видиковца.

Делује нестварно да једна земљана фигура висока од два до двадесет метара и ширине око три метра опстаје под теретом каменог блока тешког и до пола тоне. Овај природни феномен настао је као последица ерупције вулкана, у процесу ерозије тла и јако киселе и минерализоване воде и то је процес који траје вековима. Земљане фигуре невероватног облика расту, мењају се, скраћују постепено нестају и поново стварају.
Оно што је за остатак света легенда, за људе око ђавоље вароши је начин живота. Стене су извор бројних прича јер су редак природни феномен.
У овом крају оно за шта људи немају објашњења се приписује се ђаволу. Због тога се разне легенде везују за настанак Ђавоље вароши. Те легенде постојане су као и ове фигуре и трају стотинама година. Према једној реч је о скромним и вери приврженим људима који су сметали ђаволу, па им је он спремио „ђавољу воду“ да забораве на родбинске односе, пошто су попили воду решише да венчају брата и сестру. Вила није успела да уразуми сватове па се молила Богу да спречи родоскрнављење, услишивши њене молбе Бог споји небо са земљом, дуну јак и хладан ветар и окамени сватове са младенцима. А према некој другој легенди фигуре представлјају окамењене ђаволе које су људи дуго носили на раменима, па преноћивши поред цркве Свете Петке отарасили си се демона и они су постали окамењени.
Ходање стазом, представља лепу шетњу овим парком природе, свуда унаоколо налази се храстова шума, а цвркут птица је неизоставан. Након пређених стотинак метара долази се до прве хидролошке појаве под називом Црвено језеро. Преко њега поставњен је дрвени мостић. Црвено-жута муљевита бара, настаје оксидацијом воде из неколико слабих извора, а у природи делује врло интересантно.
Мештани верују у то да је овде ђаво умешао прсте користе то што постоје два црвена извора и река без живог света. Пут до земљаних фигура простире се узводно 850 метара поред Жутог потока за који они верују да је ђавоља вода и мало ко се усуђује да у њега уђе јер кажу да би ђаво могао да му помути памет.
Први извор након језера је „Ђавоља вода“ у близини кула у Ђавољој јарузи где је вода хладна и екстремно кисела са високом минерализацијом.
400 метара низводно од првог извора, налази се оно што изазива највећи страх за мештане Ђавоље вароши а то је Црвено врело са кога још нико није попио воду јер сматрају да је то ђавоља крв, али ипак је сматрају лековитом, кажу да се њом треба умивати, испрати очи и болна места.
У близини горњег видиковца саграђена је мала дрвена црква Света Петка, оно што мештанима Ђавоље вароши улива сигuрност. Постоји веровање да када дођете до овог места и за дрво вежете белу марамицу све бриге остају за вама, марамица стоји на грани седам дана а након тога се закопава и све муке остају иза вас, али када пада мрак само најхрабрији остају код цркве, јер се чују чудни звукови због којих не може код цркве да се преспава.
Живописни и питом амбијенат, са дозом мистике чини ово место посебним. Овде поред домаћих посетиоца, могу се видети и туристи из различитих делова света. Ђавоља варош не доминира нападно у пејзажу већ се дискретно отвара посетиоцима тек кад у њу зађу. Мистерија коју поседује ово место, подстиче туристе да јој се константно враћају и уживају у свим њеним чарима, уз прави пример да су чуда природе итекако могућа.