Због коцке сам изгубио породицу!

Висок човек, озбиљног изгледа и хладног погледа, у црном парном оделу са краватом доста светлије боје, стоји наслоњен на зид познате коцкарнице. Пролазници му се јављају, ословљавају га са Ви, док им он не тако радо и дрским тоном одговара. „Нико није онакав каквим се представља, сви се кријемо иза маски из неког разлога“, рече Драган.
Драган Илић је угледан човек, образован и друштвен. Био је власник неколико фирми у Крагујевцу, Београду и Нишу, све док коцка није постала његов главни порок. „Велики коцкар постао сам управо са малим улозима, прво сам попуњавао листиће у спортским кладионицама, да бих постепено стигао до европских коцкарница у којима сам упропастио цео свој живот.“
Дрхтавим гласом кроз кајање и грижу савест говори да је прокоцкао све што је имао, своје фирме, продао аутомобил, кућу, за коцкарски углед и показивање пред другима прокоцкао је наследство своје деце.
„Зависник од коцкања се постаје полако, као наркоман који од лаких дроги прелази на тешке. Нисам могао да се ослободим тог порока, обузимала ме је страст за ризиком, страст да уживам у тренутку кад поново добијем… Страст према било чему може толико да обузме човека, да он заборавља на свакодневне ситнице које га чине срећним.“
Пали већ трећу цигару за редом, намрштен и са сузама у очима наставља причу: „откад постоји људски род постоји и жеља за брзим богаћењем, па самим тим и коцка као најлакши начин за брзо стицање богатства. Међутим сав ноцац који сам добијао у кладионицама одлазио је брже него што је долазио. Али када сам схватио да сам изгубио породицу и да ме се деца стиде, већ је било касно, повратка није било напротив као да ме је тек тад више вукло да улажем и оно што нисам имао.“
Тек када је схватио да престаје да контролише своје понашасње и да не води рачуна о својој породици Драган је почео да осећа кајање, али како сам каже сви у животу погреше бар једном, и вероватно је најтеже рећи опрости, а заправо је најтеже опростити себи.
„Иако сам постао свестан да сам погрешио, жеља за коцком постајала је јача. Тај осећај када кажеш да ћеш сутра да престанеш, да ћеш од сутра да се вратиш на старо и све радиш како треба само одзвања у глави али ништа не мења, сутра ниси престао наставио си даље и заборавио на кајање.“
Зависност од коцке у почетку захтева одвајање од по неколико сати, онда се ти сати постепено претварају у дане, а затим се та временска граница губи и све време се подређује овом пороку, настави Драган.
„Зависност од коцке постаје најважнија у животу, посао, породица и пријатељи губе улогу у вашем животу. Као да коцка преузме потпуну контролу над вама и постаје једино о чему размишљате и једино што вас испуњава.“
Особа која пожели да се ослооди порока не може то учинити сама, а Драган је уз помоћ своје старе мајке потражио помоћ за излећење свог порока у тренутку када је постао свестан да је осим новца изгубио жену и да деца не желе више да га виде.
„Зељу да се ослободим порока сам осетио једну ноћ када сам пијан дошао из коцкарнице и схватио да живим сам у стану као подстанар, да сам изгубио своју жену и да већ дуго времена не знам где су она и деца јер нисам водио рачуна о њима, коцка је била једино што ме је занимало и испуњавало.“
Свестан да је изгубио новаац, породицу, пријатеље и свој углед била је више него довољна да се Драган покаје и пожели да поврати своју породицу.
„Легао сам поражен у свој кревет, свестан да више немам никог свог да сам због коцке изгубио оно што у животу нормалног породичног човека представља срећу. Моја већ стара мајка је плакала и молила ме да престанем, јер су почели да ме траже зеленаши од којих сам позајмљвао новац за коцку, претили су да ме избаце из стана јер нисам плаћао кирију, у тренутку сам схватио да је мој живот потпуно ништавило.“
Уз помоћ своје мајке Драган се пријавио на лечење зависности од коцке и после дугих пет година успео да се излечи и буде човек какав је био пре него што је први пут ушао у коцкарницу и почео да игра покер.
„Веома тешко је било ослобдити се нечега што знаш да ти шкоди, аил без чека не можеш. Зато треба бити одлучан, треба бити упоран и свим снагама борити се против себе, за своју породицу и своју будућност. Јер новац не чини наш живот срећним, новац не може да купи љубав наше породице.“
Неким олакшавајућим тоном Драган прича да се сада труди да поврати свој углед, своје пријатеље и поверење своје породице коју је изгубио.
„Неконтролисано коцкање је више од страсти и порока, душу продаш ђаволу али то и даље није доволљан улог. И кад помислш да је крај, да нема више, ђаво те намами као да туђа рука покреће твоју. Али човек мора да буде свестан да новац који лако добијеш лако и изгубиш, а да је породица нешто најважније што човек ничим не може заменити.“