Живот са погледом на црну земљу и камен

Ауторка: Милица Блажевић

Тешки звуци гломазних ланаца и решетки слабо осветљеног лифта испунили су простор. Рана је зора и сунце је тек изашло, али постоје људи који га за цео свој радни век на овом месту не виђају често. Десетина рудара Борског рудника након провере заштитне опреме, униформе и алата, окренуло се још једном и погледало у небо, да упије последње јутарње зраке светлости тога дана. Неколико команди даљинским управљачем, неколико секунди касније, лифт почиње да се спушта четири стотине метара испод земље. Јак притисак у ушима, застрашујућ мрак дубина кроз које пролазе и трнци у читавом организму, носе са собом посебну нелагоду. Округли сат на излазу из лифта говори да је вожња трајала осам минута, иако се стиче утисак да су били потребни сати. Група рудара, последња у овој смени, напушта лифт на четрнаестом јамском хоризонту.

Овај малени градић почива на рудницима вековима. Хлеб са седам кора, нажалост представља живот великог броја генерација скоро целе источне Србије. Фасцинантно је видети коликом броју људи су ове дубине свакодневица. Међу њима је и Kатарина Пушкић, један од ретких примера жена рудара која обавља један од најтежих послова овде и управља машинама од по неколико стотина тона. “То су моји љубимци.”, добацује кроз смех улазећи спретним покретима у високу, добро заштићену кабину рударског возила припремајући се за почетак надгледања и провере напретка скорашњих радова у овом делу рудника. “Ово, у ствари, мора да се воли. Ја сам рударство сама бирала, школовала се и још на пракси на трећој години факултета ми је много већа жеља била да будем у јами него да завршим у канцеларији, набавци, или неком другом сектору.”

Главни центар овог нивоа грана се на доста страна, наизглед безброј. Без гломазних, гумених, зелених чизми, кретање би било проблематично, јер у појединим деловима има доста воде, влаге и бара. Иако мрачни, ходници су испуњени великим бројем људи. Сви они, са лампама на заштитном шлему, са својим машинама којима просечан човек не зна ни функцију ни назив, одају утисак поприлично хаотичног, занимљивог призора. Никола Тодоровић, двадесеттрогодишњии рудар копач, један је од најмлађих у Борском руднику.“Бука је страшна, свака машина ради друге ствари и чује се другачије, то је најгора ствар овде. Добар однос са колегама ми доста помаже да одрадим смену, прегурамо све заједно.” Николина машина представља бумер висок десетак метара. Kада се погледа издалека, подсећа на дечију играчку, офарбан у жуто, са доста функција и делова. Међутим, Никола овом машином свакога дана продубљује зидове рудника за неколико стотина метара и тиме ради један од најопаснијих послова овде. Kако каже, навикао је, а за сваку препреку у послу коју је имао, пронашао је решење.

Негде око поднева неочекивана тишина после неколико сати страшне буке била је право богатство. Kамиони заустављени, машине погашене, а читава група сада веч уморних рудара, испрљаних униформи упутила се у истом смеру. Време је за ручак.

У једном од ходника, мало даље од грубих радова наилази се на нешто боље осветљен кутак, можда најсимпатичније место на овој дубини. Мала кухиња, два велика дрвена стола која окручују дугачке клупе, на први поглед сасвим су довољно за кратак предах, али је ова заједница желела да га учини нешто посебнијим. По хладним, каменим зидовима изнад столова окачене су старе, групне фотографије генерација рудара због којих овај рудник и данас живи. Мале, импровизоване полице држе награде и признања појединаца који су дали свој изузетан допринос у раду. Kако кажу рудари пред пензијом, место им је ту, да их свакодневно подсећају и на добре и мање добре тренутке у последњих тридесет година живота у руднику. То је њихова историја, али и будућност многих младих људи који су се определили за исти пут.

Осећа се јак мирис кафе. У другом ћошку ове импровизоване просторије, чучи мали, дрвени шанк са пар помоћних полица. Могу се приметити посуђе, балони воде, шољице и оброци који се три пута дневно доносе за раднике, за сваку смену. За шанком стоји Љиља, мршава, проседа женица, са џезвом у руци и ведрим тоном поздравља све рударе на окупу, који већ увелико празне своје кутије са ручком. “Не бих ја одавде, што бих? Kада вас негде лепо прихвате није вам толико битно место рада, само да су људи са вама добри.” Љиља је, кафе куварица и спремачица у овом кафићу без зидова и без гостију, који служи искључиво за одмор радника, са којима је она већ пуних десет година.

Друга половина смене убрзо је почела а место је поново испунила бука свих машина ођедном, чини се, још страшније. Дан прође у разговорима о плати, пензији, породици, кафани. Људи који на сат времена оцеде своје униформе од зноја и тако тридесет година вероватно нису ни свесни своје важности и снаге. Нису тога свесни ни они ван рудника, људи у спољашњем свету који не цене много рударске породице, поготово не данас. “Kада сам почео да радим овај посао било ми је чудно што у овим ходницима сви гледају изнад себе док ходају. У међувремену сам схватио да је секунд довољан да се одрони већи камен са плафона и да неког од нас више нема”, био је одговор једног човека на питање плаши ли се овог посла.

Тешки звуци гломазних ланаца и решетки слабо осветљеног лифта испунили су простор. Kасно је поподне и десетак рудара, последња група из смене напушта рудник. Неколико команди на даљинском управљачу и неколико секунди касније, лифт почиње да се пење. Четири стотине метара изнад, последњи зраци сунца запљуснули су прљава лица пуна прашине. Раднички аутобус паркиран испред велике,главне капије са стражарима, сада је већ пун рудара спремних да оду кући. Последњи осврт на улаз приказује другу смену, стотинак нових људи и њихова лица кроз решетке лифта која полако нестају надоле. Рудник не сме да стане.