Црвена Звезда – није само фудбалски клуб већ и сирота нишка махала

Ауторка: Мила Јовановић

На углу Шабачке и Улице Ђорђа Kрстића у Нишу, постепено се стварала уобичајена поподневна гужва. Ускоро почиње први час, па деца ужурбано прелазе преко дивљег пружног прелаза да би стигла до оближње основне школе. Иза себе се не осврћу, јер када би се осврнули , схватили би да на путу до школе, они морају прећи границу. Та пруга, коју су безбрижно прелазили и до неколико пута дневно, граница је богатства и сиромаштва.

Са једне стране пруге простире се парк Чаир, луксузни ресторани и дугачак ред недавно изграђених белих зграда. Друга страна, она која се у широком луку заобилази, садржи ромско насеље и дивљу депонију надомак њега.

Махалски начин живота и даље је заступљен међу нишким Ромима. Једно од последњих насеља овог типа, Црвена Звезда, тренутно представља дом скоро 110 ромских породица. Kатастрофална поплава 1948. године погодила је велики део нишке Општине Палилула и разорила три тада највеће ромске махале, па су њихови становници нашли уточиште у овом делу града и настала је нова махала, Црвена Звезда.

Становници овог насеља радили су најтеже послове у оближњој циглани, која им је 50-их година доделила неколико станова у радничким баракама. Временом, све више људи се ту доселило, а насеље је, уместо да се дограђује, пропадало све више.

Градска власт се мењала, градоначелници су долазили и одлазили. Путеви су се асфалтирали и зграде су се градиле. Од старог, нимало урбаног Ниша изгубио се скоро сваки траг. Једино је ова махала током деценија остала готово иста, као живи сведок немара локалне заједнице.

Уз пламен свеће живе од окторба, када су повремено почели да им искључују струју. Издржавају се на разне начине, од препродавања алата на Палилулској пијаци, до чишћења аутомобилских стакала на семафорима у замену за ситниш.

“Ја живим од инвалидске пензије, а имам 3 ћерке и сина. Око 150 евра месечно за толику породицу је готово ништа. Деца су ми једва завршила основну школу, а како видим средњу ће само најмлађи син уписати” , рекао је Санел, који је у Црвеној Звезди провео цео живот.

Гипсана ограда красила је прву од неколико монтажних кућа, којој се кров готово у потпуности распао. На земљи су се могле видети разбацане цигле, колица за малтер и неколико избушених лопти за одбојку.

У дворишту, Санелова најмлађа кћерка играла се са још неколико девојчица, које су правиле кућицу за лутке од крупног, браон-сивог камења. Санел објашњава да је за њих та игра попут неког ритуала који их смирује и на кратко им разбије досаду.

“Немају деца овде много чиме да се забаве. Ја понекад донесем стари алат кад га скупим, али то увек сакријем од њих. Треба ми после за продају, па не смем да их пустим да се играју тиме. За играчке немамо новца, па се сналазе како стигну. Оне све имају око 6-7 година. Држе се заједно , играју се до мрака сваки дан. Ако је топло, у дворишту су, а када је хладно, поставимо им неко ћебе или направимо шатор, да не седе на хладном.”

Док је скупљала неред који су девојчице оставиле за собом, Санелова супруга Соња се пожалила:

“ Ево, опет сам синоћ изгорела руку на шпорету. Ложим ватру напољу кад спремам храну, јер другачије тренутно не могу да кувам. Али , када падне мрак овде се скоро ништа не види , па сам се тако неколико пута изгорела док кувам.”

У њиховом дворишту налазио се и један велики казан, у коме Соња углавном спрема вечеру . Све врсте поврћа, разна кувана јела од кромпира и пиринча су најчешће њен избор. Није реткост да им се на вечери придруже и комшије, а некада је овај заједнички оброк оплемењен и звуцима хармонике.

“Ја и волим да делим са комшијама, све су то добри људи и углавном се добро слажемо. Лети један комшија стално свира предвече, па се сви скупимо да га слушамо док једемо.”

Лета су подношљива, испуњена музиком и комшијским дружењем. Проблем наилази са првим захлађењем и снегом. Тада су услови за живот готово нехумани. Пуста обећања градоначелнице да ће доћи до изградње социјалних станова, тренутно су једина нада. Kако је насеље изграђено на парцели која је приватан посед, тужба власника може стићи у било ком тренутнку.

“Нама није проблем да одемо одавде, ми бисмо то и хтели. Проблем је само што немамо где. Сви нешто обећавају, а сваке године се смрзавамо овде и никако да одемо, иако већина жели то” , изнервирано је додао Санел.

Следећа у низу монтажна кућа, била је у нешто бољем стању. Kроз свеже офарбан дрвени прозор допирали су звуци временске прогнозе са радија. На недовршеном прилазу било је неколико старих саксија , а гипсани лавови са ограде почели су да попримају бледу беж нијансу од силне прашине. На дрвеним вратима налазила се зарђала плоча са презименом Јовановић. Иако је била недовршена, ова кућа значајно се разликовала од осталих по боље уређеном дворишту. Одисала је неком посебном, окрњеном лепотом. У њој је живела Емина, са својим млађим братом Мартином.

“ Ми смо овде већ четири године, преселили смо се када нам је мајка умрла. Није лако, али фино се сналазимо засад. Мартин по цео дан нешто црта и учи, а ја сређујем башту или гледам телевизију. Он иде у техничку школу и планира да се запосли након ње. Волели бисмо да једног дана изнајмимо неки стан, макар гарсоњеру. Само да одемо одавде. Није нама овде никад досадно, стално се нешто дешава. Али, услови су такви какви јесу, а ми смо много млади и не бисмо да останемо овде заувек” , рекла је Емина.

Из суседне куће чуо се промукао глас који је викао “Емина, искључи више ту музику !”. Емина је уздахнула, а затим ужурбано кренула унутра.

“Ето, тако ти је то кад вас толико пуно живи у једној малој улици. Kао да смо сви увек заједно, некоме увек нешто смета “, тихо је рекла и затворила улазна врата.

Махала се простирала све до једне ливаде, која је некада била чиста и готово нетакнута. Сада се она претворила у дивљу депонију и отпад се низао све до велике гвоздене капије, иза које се налазило двориште старе зграде Природно- математичког факултета.

На ободу саме махале,са стране која гледа ка дивљој депонији, постоји узани простор у коме чувају коње. Двадесеттрогодишњи Дамир брине о њима свакодневно, а по потреби их упрегне да вуку дрвена колица у којима превози белу технику, алате и делове старих аутомобила. Своја колица у шали назива кочијама и каже да му знатно олакшавају посао када крене у потрагу за робом коју би могао да препродаје.

Полуимпровизована штала била је направљена од свега неколико дрвених преграда, којима је био оивичен простор предвиђен за чување коња.На поду нешто сламе, по две велике зарђале металне посуде за храну и воду.

Већи коњ био је беле боје. Попут шара, на његовом телу видело се неколико сивкастих мрља од прљавштине. Други коњ изгледао је, на први поглед, изморено. Десно око било му је надуто и затворено до пола.

“Овај први се зове Бела, а ово је Лепи. Лепи се у марту разболео, нешто му се десило са оком. Ми пара за ветеринара немамо, па чекамо да га прође само од себе. Све док може да хода, није опасно “ , објашњава Дамир.

Осуђени на свега неколико квадрата земље и дрвену ограду, са јединим послом да служе њиховим власницима , изгледали су уплашено попут много мањих и слабијих животиња заточених у кавезу. Недостајали су им слобода и зеленило. Узгајани да би служили конкретној намени, уморни и изгладнели, били су препуштени својим газдама. А њихови газде били су исто тако препуштени својој неизвесној судбини.

На углу Шабачке И Улице Ђорђа Kрстића поново је била гужва. Завршила се поподневна смена у школи. Док се полако смркавало, деца су журила кући и поново прелазила пругу. Заузета неким својим дечијим бригама, нису ни овлаш погледала у правцу махале. Ни помислила нису на своје вршњаке са друге стране пруге , који своје детињство проводе бринући скроз различите бриге. Осим тога што су били истих година, није их повезивало више ништа. Нису могли чак ни да се играју истих игара