Багатка – моја најбоља другарица

Ауторка: Маја Белић

Kатарина Бжовски (70) је Словакиња која живи у Старој Пазови, у месту у којем Словаци чине скоро једну трећину од укупног броја становника. Она се бави шивењем словачке ношће и преправком одеће за цео свој комшилук. Kада то каже, она мисли на Његошеву улицу у којој живи и која припада делу Старе Пазове који се зове ,,Мала Босна“. Јединствен пример ненарушене мултинационалносити и мултикултуралности.

---

Бела капија од кованог гвожђа, а иза ње кућа офарбана у плаву боју. Тоцка – словачки назив за тамно плаву боју, а уједно и њихов заштитни знак. Међутим, ретко ће која кућа бити заиста офарбана у тоцку, већ у неку светлију нијансу која под утицајем светлости, снега и кише додатно избледи па постане најсличнија боји неба.

Иза старих стаклених улазних врата од куће налази се саговорница, Kатарину Бзовски, која је прекинута док је на једној од својих ручно рађених словачких сукања вршила неку ситну преправку. У просторији је одмах било могуће осетити дух старих кућа, па се тако у њој налази пећ на дрва, црна ,,Багат“ машина за шивење и неизоставни зелени креденац, који је некад имао читав Срем.

,,Има нечег доброг, меланхоличног, руског у том словачком животу што се одмах примети.“

Милош Црњански, Време, 1932.

---

Словаци су се у Стару Пазову досељавали у 18. и 19. веку и током 250 година живота у Војводини, успели су да одрже своју традицију кроз изворну словачку ношњу. За многе који се први пут нађу у Пазови, праву атракцију представљају старије жене одевене у шарену одећу које преко центра одлазе недељом у цркву.

Словачка народна ношња представља необичан, живописни спој боја, дезена и ручно рађених детаља. Најпознатије су раскошне вишеслојне сукње које се шире од струка и падају нешто испод колена. Најчешће је реч о три слоја. ,,Једна сукња, једна бедрушка и једна подсукња“, објансила је Kатарина, док се лети, због врућине, носе само два слоја.

Свака од њих има поставу која може бити и другачијег дезена у односу на саму сукњу, а сврха поставе је да ,,боље стоји“. Преко сукње се везује кецеља коју су некада, носили и ,,мушки“, али се то изгубило.

Ручно рађен вез, фалте прављене на оклагију, а ту је и неизоставна плава боја, која се односи или на основну боју тканине или на саме детаље. Kатарина сматра да не постоје посебна правула како се нижу делови различитих боја и дезена, али да се они у плавој боји и са више плавих детаља највише траже, па и највише продају. ,,Али мала деца, да ли то од родитеља потиче или шта, за шта код се ухвати… ,,Али мама, ја бих плаво“. И оно зна за плаво.“ – развукао се топли осмех на њеном лицу, мило јој је.

УСKРС/ВЕĽKÁ НОЦ

Пред Ускрс Kатарина има највише посла и увек има унапред припремљене различите комаде ношље за продају, јер је Ускрс савршена прилика да се словачка ношња прошета пазовачким улицама. У Цветној недељи жене облаче тамнију одећу пошто још увек траје пост, док се за Ускрс облаче свечане сукње и испеглаве беле кошуље са цветним детаљима, тако да током овог периода, ношља прати различите прилике.

,,Шта бих ја теби имала да покажем… цела соба”, изговара износећи већи број свечаних сукања, а затим их задовољно гледа послагане на каучу. ,,Шарено, мало. Дивота једна само да се гледа”.
Са леве стране кауча, положена је црна сукња, готово у готичком стилу, која је последња изнесена из собе. ,,Те слабије продајем зато што их свака мамика (баба) и тетка има, а ове шарене више, јер оне иду за Ускрс.“

Шивење уме да буде напорно, па се Kатарина у раду често заборави, те ради све до 12 сати навече, али далеко од тога да је реч само о послу, већ је у питању и задовољство. ,,Напорно је зато што је велика воља, а ово што сам ја лепо зарадила до сада за Ускрс је само плус“.

Kада Ускрс прође, смањиће се и потражња, а онда ће Kатарина моћи да се посвети најлепшем делу посла – везу, који признаје да запоставља када су велики празници.

БАГАТKА

До прозора је позиционирана стара црна ,,Багат“ машина за шивење и у њу увучен црни конац. Расклопљена и спремна да се у сваком тренутку обави нека макар и ситна преправка. Ово је Kатаринино радно место преко пола века. За њом настају најлепше словачке ношње.

,,То је моја најбоља другарица. Имам је од 1973. године. Удајна, што се каже. Она ми служи доста добро. Њу имам, а имам и резервну од заове, ако ми се ова поквари. Исто багатка.“

У соби се налазе старе тапациране столице и једна таква за машином, а на њој шиваћи метар. Један од три, јер се друга два, резервна и неотпакована, налазе у фиоци. ,,Метар је нон-стоп око врата, а видиш ово…“ и показује на искрзани део метра на месту између 2 и 3 центиметра ,,…деси се да се приликом шивења подвуче под иглу на машини или упадне у маказе“.

У фиоци се налазе и игле различитих дебљина, а конац који је у њу случајно залутао, Kатарина узима и враћа на његово право место, у лимену кутију за чајине колутиће где се састаје са осталим концима различитих боја. Док то чини, започиње причу о томе како је почела да шије.

,,Шивење ми је остало од моје маме и бабе. Нас две девојчице, моја сестра и ја, од малена смо волеле да седнемо за машину, макар и на празно да радимо. Ништа нема, али празно ради. Једном смо се посвађале која ће за машину. Нема две, само једна. Па се побијемо лепо, а тата, шта ће, каже: ,,Сад неће ниједна. Kад не можете да се договорите, неће ниједна да шије“, смеје се Kатарина причајући анегдоту док у рукама врти мањи шнајдерски шрафцигер.

Сав овај репроматеријал који јој потребан, могуће је набавља на старопазовачкој пијаци и то највише код извесне Јованке из Нове Пазове.

СЛОВАЧKЕ ЛУТKЕ

Поред ношње за одрасле и децу, Kатрарина се бави и израдом словачких лутки на којима се налазе минијатурне верзије словачке ношње. Три такве лутке, једну већа и две мање, нашле су се на столу у централном делу просторије, а затим је уследило набрајање свега на чему се ради и шта је све потребно да би једна лутка била комплетна.

,,Хајде од доле. Има и гаће, да ти кажем. Панћушка – чарапа, капце (папуче), штрупандле (подвезице), две белоће, спољна сукња, тетенка као кецеља, опљецко као блуза и фодри, ово нациговано (наборано), машнице, перле, бисери како Ви кажете… китка, то је ова шарена марама и чешаљ да држи косу.“

Дешавало се да људи долазе из различитих делова Србије и из иностранстава да купују њене рукотворине. Лутке су тако прелазиле пут до Словачке, Немачке, Шведске… па је једна пре неколико година стигла чак до Аустралије.

У локалу Туристичке организације из Старе Пазове, њене лутке су биле неизоставни део излога, али су морале бити повучене јер су умеле да избледе од сунца, а данас су оне могу видети у Завичајној кући народног хероја Јанка Чмелика, као и део њених старих ствари.

,,Тамо сам дала лутку, мали креветац и чунак за разбој. Ма оригинал старо нешто. Имала сам пре свашта, а свашта сам и побацала и подавала док сам селила моју родну кућу. Сада је модерно да се то обнавља, офарба и ставља у музеј.“

Иако неке ствари бивају атракција или мода, како сама Kатарина каже, за ове термине се ипак везује пролазност, а за словачку ношњу то није случај. Остаје важно и значајно то да су у прошлости постојале, а постоје и данас жене као што је Kатарина, старије словакиње, које одржавајући преко 250 година изворни изглед словачких ношњи, чувајући своју традицију од заборава.