Никад нисам гледао своје филмове

Ауторка: Катарина Јовановић

Редитељ који је радио са највећим глумцима српске кинематографије говори о најранијем детињству, филмовима, хобијима и двехиљадитим годинама које су му донеле највећи успех.

Једно београдско поподне одвело нас је до самог срца Дорћола и бара који је током деведесетих био илегално место за опуштање и скривање од рата. Ушао је у бар силазећи низ велике камене степенице, док је унутра одисало стилом деведесетих, препуно слика, постера, дрвених столова и џез музике. У наранџастој јакни са качкетом на глави, убзаним ходом пришао је великом црном столу. ,,Молим те извини што касним, шетао сам у круг причајући на телефон са костимографкињом и скроз заборавио куда треба да идем“. Са осмехом је поздравио власника бара и наручио велику часу соде.

НАСМЕЈАНО САРАЈЕВО

Природно је било разговор започети о детињству и рођењу у Сарајеву. Kако каже, људи више нису остали исти због свих ратова и лоших ствари које су им се догодиле, али такође истиче да је више Нових година провео у Сарајеву него у Београду и да овај град на њега оставља посебан траг. Људи су тамо испуњени једном посебном енергијом, а Сарајево му је мноштво пута мамило осмех на лице. ,,Рођен сам у Сарајеву али никада нисам живео тамо. Моја бака је била начелник војне болнице у Сарајеву и стицајем околности тамо сам рођен. Јако ми је драго што сам рођен тамо, врло често сам ишао и као дете и као тинејџер у Сарајево. У једном моменту чак мислим да сам више Нових година прослављао тамо него у Београду. Волим Сарајево, ја сам тамо умирао од смеха, имао пријатеље и тамо су људи јако духовити били тих година у односу на овдашње људе. Тај град се променио, није ни близу онога што је некада био, променило се становништво због ратова и миграција. Он није толико велики град да би асимиловао људе који су дошли, него су ти људи много више променили Сарајево него што су Београд променили дошљаци“.

Током одрастања у Београду родитељи су му били највећа подршка и од њих је научио оне суштинске животне ствари. Читали су му доста добрих књига и стрипова како наводи, а касније је са том традицијом и он наставио. Ужива у читању, чита три стотине књига у круг а приближно тој цифри је окренут и поновном гледању филмова . ,,Мајка ми је била драматург, сценариста и уредник на Радио телевизији Београд, а отац ми је био писац, редитељ и дугогодишњи уредник дечјег и школског програма на Радио телевизији Београд. Нису ми нешто пуно помагали у каријери, они су ме више учили оним базичним стварима што је много важније него када те неко гура јер ти тад не помаже нешто много. Читали су ми кад сам био мали добре књиге, а отац ми је читао добре стрипове. А после сам ја наставио да читам добре књиге и добре стрипове. Читањем књига доста научиш, не мора то увек да буде Томас Ман, то може понекад да буде и нека научна фанстастика јер се из свега научи по нешто, и то је заправо права припрема. Читање те много више научи него теорија у школи. Разне врсте књига читам, вртим три стотине књига у круг, а и филмова. Нисам наравно баш толико луд да ништа ново не узмем да прочитам, али у последње три године ме ништа претерано није оборило на колена“.

ФИЛМСКИ ВОЛОНТЕР И РАЗНОСАЧ КАФА

Академију уписује из трећег пута, а сам почетак његове каријере креће волонтерски. Открива нам кроз каква је осећања тада пролазио и у чему му је мајка једино помогла. ,,Академију сам уписао тек из трећег пута. Први пут када сам пао био сам потпуно изгубљен и нисам знао шта даље јер мене ништа друго није занимало сем тога. Уписао сам Филозофски факултет у Београду и отишао сам само једном. Тада ми је мајка рекла да идем да волонтирам по филмским екипама, нашла ми је број неке екипе и тако је све почело. Моја мајка је јако поштена жена и у том периоду није постојала могућност да се преко мита или протекције дође до решења. И ето тако све почиње“.

Kаријеру која траје скоро четири деценије започиње радом на филму ,,Kомедија Шумановић“ из 1987. године према сценарију Бранка Вучићевића а касније се његов рад у сектору режије огледа у драми ,,Пегава и дебели“. Присетили смо се самог почетка, његовог рада са веома значајним редитељима и како он каже дивним људима за сарадњу који су њему били одскочна даска у двадесетим годинама. ,, Мало су ми се сећања помешала, али колико се сећам први рад на филму ми је био за тада Радио телевизију Београд и филм који су режирали Бота и Туцко који су увели тотално нову телевизијску естетику у тадашње социјалистичко време. Они су радили драму ,,Kомедија Шумановић“ то је био уметнички пројекат, мени је било заиста дивно, ту сам разносио кафе и био асистент реквизитера. Тако је и кренуло, након тога први пут када сам радио у сектору режије било је са Миком Алексићем дечију драму ,,Пегава и дебели“ .

То је био први драмски програм са његовом радио групом у којој је тада била и Бранка Kатић. Они су тада били деца а и ја заједно са њима“. Поред бројних филмова и серија на којима је радио, истичу се његова три најпознатија филма која су настала крајем деведесетих и почетком двехиљадитих година: ,,Три палме за две битанге и рибицу“, ,,Муње“, ,,Kад порастем бићу Kенгур“. Његови филмови добијају култни статус, стварају базу ,,обожаватеља“ која цитира реплике из филмова и где се филм гледањем изнова још више приближава публици.

ПОСАО САТКАН ОД КОМПРОМИСА

Открива нам какав је осећај када се годинама касније гледају и препричавају његови филмови и да ли је имао очекивања од истих. ,,Ја сам дао све од себе и све што сам могао, ето такав је осећај. Ја не желим да будем познат, а ни повратне реакције које добијам не утичу много на мене и немам никаква очекивања зато што знам да је то било максимално што сам могао да дам и допринесем филму. То на крају испадне пола добро, пола не али је то најбоље од мене. За филм ,,Три палме за две битанге и рибицу“ много људи ми често говоре како је то мој најбољи филм“ . Kако сам истиче, једна од занимљивости која се везује за њега јесте да никада није гледао своје филмове након монтаже, и за то има разлог.

,,Док радим на филму највише волим два тренутка а то су рад на сценарију, смишљање глумаца, објеката… То је период маште, а онда долазе паре, планови снимања, проблеми и тако даље. Све касније онда мораш да скратиш, избациш, појефтиниш и онда не иде онако баш како си замислио. Чим у некој сцени осетим да постоји П од поучности и У од уметности, ја је одмах кварим зато што ми одмах заличи на нешто вештачко. Овај посао је саткан од компромиса, одустајем од многих ствари поготово на снимању и у монтажи, и на крају када погледам филм сетим се од колико добрих ствари сам одустајао, јер је тако боље било за филм и касније немам жељу да га погледам“.

Двехиљадите су биле прелазне године. Након пада Слободана Милошевића и његовог режима излази филм ,,Муње“ које су биле стратешки испланиране да тада изађу како би људи мало скренули мисли после свих супротстављања тада актуелној власти. Занимало нас је одакле је долазио приход за снимање филма тада, и да ли су те године утицале на посао редитеља. ,,Продуцент је био ненормално паметан тада и рекао свима нама да неће пустити филм у биоскопе јер ће Слоба пасти па ће људима требати нешто да скрену мисли. Није тај филм толико добар колико је имао гледаности, мислим да је само моменат био погођен јер је људима требало нешто ново после целог режима. Власт није много обраћала пажњу на филм, не знам како зато што су сви потекли из комунистичке партије а Лењин је говорио: ,,Филм је најважнија уметност зато што највише шири пропаганду“.

Филм је лако средство за слање порука јер у филму много лакше производиш емоције и саљеш експлицитну поруку. До новца смо долазили на разне начине у зависности од филма. На пример за ,,Три палме“ смо добили новац од државе, док смо за ,,Муње“ долазили од личних прихода продуцената, то је страшно јефтин филм. За ,,Kенгура“ смо позајмљивали паре и од банака и од зеленаша“ . Тих деведесетих смо имали много више времена, сцене су долазиле спонтано, смишљали смо их када на пример одлазимо до града па схватимо да би нешто што видимо могло да буде добра сцена“.

Поред многобројних филмова и серија пројекти на којима је радио као асистент режије и главни редитељ биле су и серије: ,,Отворена врата“, ,,Миле против транзиције“, ,,У загрљају Црне руке“ и још много других. Из своје зоне комфора излази 2021. године снимањем филма ,,Лето када сам научила да летим“ у чијој постави међу много младих и нових глумаца играју и Олга Одановић и Жарко Лушевић. Редитељ нам је открио како се снашао у раду са децом и који су најбољи начини за исказивање потпуне емоције код глумаца. ,,Прочитао сам сценарио за филм и рекао сарадницима да је ово дечји филм и да ја ово не могу да радим јер не знам ово да режирам. Продуценти су ме ипак лукаво гурали да одрадимо филм. Најважније у животу је да знаш шта не знаш, али и шта не знаш ти добро. Ја не знам да радим са децом признајем, не знам како децу да водим ка лику кога играју, како да им приближим лика, где је граница а највећи је проблем давање индикација. Све индикације се најбоље дају псовкама и тако најбоље објасниш глумцима како требају да дочарају емоцију. Е сада како то рећи детету, то је био проблем у мом несналажењу. Позвао сам Олгу Одановић која игра у позоришту који је храм културе и питао како се дају индикације у позоришту, на шта је она на прву рекла: ,,Па псовкама како другачије“! На крају сам уз помоћ сарадникауспео да изведем све до краја, са децом смо нашли шифре помоћу којих смо могли брзо да радимо а и да прикажему емоцију коју смо желели“.

БИЉКЕ КОЈЕ СЕ ПРАВЕ ВАЖНЕ

Осим посла коме је посветио већи део свог живота, ретко прича о стварима које га испуњавају у приватном животу. Одисао је неком лепом енергијом, видно ужурбан и уморан од обавеза које га прате, мотао је константно цигарете док су му руке стално биле у покрету. У току наставка разговора поручио је још једну чашу соде и наставио да прича шта је оно што га испуњава када камере нису укључене. ,,Ја има хоби који ретко примењујем а највише га волим а то је скијање, а други хоби ми је гајење биљака. Гајим биљке на тераси, имам много биљака. Имам и башту, и кућу на мору где се такође тиме бавим. Највише волим биљке којима није главни део да оне процветају и буду лепе. Не волим цвеће које се прави важно. Много читам и увек имам времена за то, сам себи направим време јер човек мора увек имати време за себе“. Човекову личност најбоље можемо сагледати кроз књиге које чита, филмове које гледа и вести које прати. Андрић нам открива који су то филмови на којима би волео да је радио. ,, Ух, има их заиста много али даћу вам неколико како страних тако и наших. Хајде да почнемо са ,,Дан када су се сви смејали“ Питера Богдановича ; ,,Аматер“ Хала Халтрија ; ,,Фиве Цорнерс“ Тонија Била ; ,,Блуе велвет“ Дејвида Линча, а што се тиче нашег филма то је дефинитивно ,,Погледај ме, невернице“ филм Срђана Kарановића.

НЕМА ПРИРОДНИХ НЕПОГОДА, САМО МУЊЕ

Наставак култне комедије из 2001. године у којој су антологијске ликове остварили Небојша Глоговац, Никола Ђуричко, Сергеј Трифуновић, Борис Миливојевић, Зоран Цвијановић, која је у биоскопима забележила рекордну гледаност и кроз незаборавне реплике које су се „уселиле“ у свакодневни језик наставила да живи до данас, пратила је велика пажња јавности још тренутка кад је „пала“ прва клапа. Наставак ,,Муња“ био је један од главних повода овог разговора. Након више од двадесет година након завршетка снимања филма редитељ прича о начину живљења, да ли се нешто променило, да ли су глумци остали исти али и о очекивањима за филм коме се премијера увелико приближава. ,,Свашта се променило, двадесет година се променило. Филм је о томе да се цело време променило а ликови не много, они су исти као у првом делу само двадесет година старији. Све оно што су имали је у овом наставку појачано и љубав и нетрпељивост која мора да постоји у свакој вези и пријатељству је само јача. Људи како су старији њихов карактер и карактеристике постају само израженије.