Ауторка: Милица Лекић
Дуња Стојановић је млада глумица, али и вешта пијанисткиња, балерина, синхорна пливачица. Рођена је у Америци 1994. године, да би се потом вратила у Србију где започиње каријеру. Дипломирала је глуму на Факултету драмских уметности, а од прошле године је и чланица Београдског драмског позоришта, где игра у представама „кад су цветале тикве“, „Није то то“, „Тихо тече Мисисипи“. Ања у „Ургентном центру“, Биљана у серији „Радио Милева“, само су неке од њених телевизијских улога. Основала је и глумачку школу „Клот & Фркет“ за децу од 6 до 17 година. То је прва школа глуме у Смедеревској Паланци чија је мисија развијати креативност и машту кроз комуникацију, игру и представе. У кратком интервјуу за Журналист говори о својим плановима и улогама.
Kаква је Дуња била као дете?
-Иста као и сад. Само мало незрелија и са висе самопоуздања.
Kада се родила жеља за глумом и ко је био твоја највећа подршка?
Жеља се родила негде у трећој години средње школе, на часовима клавира док сам похађала нижу музичку школу. Родитељи су ми највећа подршка у свему.
За коју улогу си се највише везала, а које си се највше плашила?
За улогу Луизе из „Баала“ од Бертолда Брецхта. Недавно је била премијера у БДП-у. Врло ми је драга и изазовна била. А највише сам се плашила улоге у својој првој професионалној представи “Није то то” у режији Томија Јанежича коју смо спремали у Сарајеву.
Kакву улогу никада не би прихватила?
Улога која се коси са мојим размишљањима и ставом. Ако је не осећам, без обзира какви су услови, не бих је прихватила.
Где видиш себе за десет година?
-Тешко питање. Ја сам особа која живи од данас до сутра, имам циљеве које извршавам у што краћем временском периоду и не оптерећујем се за будућност. Десиће се шта мора.
