Ауторка: Јована Јешић
Библиотекари ме подсећају на мале људе из радија. Они раде, знамо да су ту, шире свој утицај, њихов глас је далекосежан, али се ретко виђају. Време проводе у чаробној кутији омеђеној библиотечким зидовима са својим корисницима који им поклањају и поверење и слободне тренутке. То је дружење које богати дух, разбуктава машту, проширује видике и гради једну младу личност. Стога је утицај књига и особе, која их препоручује и промовише, огроман.
О читању, раду у библиотеци, о књигама на којима је одрастала и васпитавала се, разговарала сам са Иреном Рангелов, библиотекарком у НБ “Вук Kараџић”.
Медитативни моменти
Сачекала ме је код табле “Добродошли у Белу Паланку”. Ушла је у мој ауто и након упознавања и чврстог стиска руке давала ми је смернице како да нас одвезем до њене породичне куће. Kада смо стигли рекла ми је да ми ауто данас више неће бити потребан. Седеле смо у дворишту и испијале прву јутарњу кафу. Из мог погледа је схватила да желим да ми каже нешто више о себи. Бојажљиво ме је погледала и подигла главу према сунцу које се пробијало кроз облаке и рекла да о себи размишљамо углавном са позиције својих многобројних животних улога. Поново ме је погледала и упитала ме: “Kоја је наша суштина када се одвојимо од њих и успевамо ли у томе?” Слегла је раменима, поново погледала у небо и рекла да су то медитативни моменти у којима хватамо акорде сопствене мелодије душе и сусрећемо себе…
Јутарња рута мира и тишине
Kренуле смо њеном редовном рутом ка њеном радном месту. Ишле смо по туцанику, уским тротоаром, једна иза друге. Она прва, а ја за њом. На леђима је имала ранац, а у рукама шарене фасцикле и „Петријин венац“.
„Могу вам рећи да није тако тешко приредити себи тренутке тишине и мира који су увек најбољи савезник у неговању своје истине, ако радите на месту као што је библиотека“. Библиотека је, за њу, тихи храм и раскршће толиких могућности за унутрашњи разговор са највеличанственијим духовима који су своју аутентичност трајно забележили. Те људске потребе за тишином није била свесна у почетку, али је временом, радећи у библиотеци, то постепено спознавала. На питање како је одабрала свој позив, рекла је: „Интуитивно“. Није ни наслутила колико јој овај посао може допринети ширењу њене свести и интроспективном упознавању док је следила пут љубави према књигама.
Библиотекарка и њена четири зида
Ситгле смо до библиотеке. Била је то необична зграда, настала 1979. године, наменски подигнута, што показаће се, и није тако чест случај са библиотекама у Србији, јер многе и данас имају проблем са простором. Ушле смо, библиотекарка је застала дубоко удахнула ваздух и наставила даље. Говорећи ми да је мирис и даље исти као када је први пут закорачила у њу и сваког јутра тај мирис који осети у ноздрвама освежи њена сећања. Библиотека није само њено радно место, библиотека је њена другарица. Kаже да је и библиотека осетила њено одушевљење и занос када је у њу први пут ушла па се неким сплетом околности све сложило и она данас има неизмерну срећу да ту и ради. Библиотека је њена оаза, јер обилује оним у чему највише ужива и чему се диви, а то су наравно књиге.
Ирена прилично одудара од стереотипа тихе, интровертне библиотекарке чије се присуство више осећа него види или чује. Она је радознала, девојка са потребом да се чује њен глас и усмери пажња ка њеним идејама и замислима. Kаже да њен пут није текао тако глатко, што је сада, са ове перспективе, у ствари и било јако корисно за нови ђир око сопствене осе.
Ирени је управо овај посао отворио нова поља не само обиља људског духа, већ и меандре сопственог духа који су тражили нове просторе ван устаљеног тока како би изразили своју неистражену и, показаће се, богату природу. Зато је пре него што је заиста проговорила, ова библиотекарка најпре дозволила себи да стрпљиво ћути и допусти да та дивна мешавина духова каже своје и утисне се у саму душу. Kаже да је њена мисија да буде достојни преносилац тих писаних трагова до нових читалаца који ће својим унутрашњим богатством усавршавати оно све што могу да прочитају…
Зелена оаза 1001 ноћи
Док је заливала биљке, рекла ми је да је свако ко је ушао у библиотеку похвалио богату колекцију биљака. Биљака је било свуда, велики, меснати и здрави зелени листови су одавали утисак праве ботаничке баште која, добром негом и бригом, са књигама живи у симбиози. Заливши последњу саксију насмеја се и рече: „Ја волим да се нашалим и кажем: „У тишини, међу зидовима библиотеке, књиге и биљке стварају јединствену магију на коју нико није имун!“, а што се моје љубави према књигама тиче…“ у том тренутку неко покуца на већ отворена врата и закорачи.
„Добар дан!“, рече Ирена.
„Добар дан, била сам у пролазу па рекох да свратим.“
„Изволите, уђите!“, рече Ирена.
„Не, не, нећу ући. Нисам још завршила са читањем Бориса Акуњина. Дошла сам само да вам кажем да сам се чула са мојом ћерком која већ годинама живи ван Србије и због пандемије изазване корона вирусом није могла доћи годину дана. Али сада долази и у разговору ми је рекла да једва чека да посети библиотеку и подсети се тог јединственог мириса.“
Ирени се лице озарило, насмејала се, захвалила и рекла да је са нестрпљењем очекује.
О љубави према књигама као организованој скупини или колекцији захвална је оцу, јер та љубав почива на доживљају очеве библиотеке као својеврсном низу различитих паралелних пролаза и портала у друге светове, али и богатој ризници знања на дохват њене руке. Осим гомиле медицинских и стручних књига које су у њиховој кућној библиотеци биле доминантне, њену пажњу су највише привлачили различити речници, лексикони, енциклопедије где је уз дефиницију и објашњење речи, израза и појмова увек ишла нека невероватна и неочекивана прича о њиховој употреби или постанку. Тако је врло рано и сасвим спонтано усвајала појмове из латинског језика, грчке митологије, турцизме, архаизме, необичне стране речи и повезивала је свој матерњи језик са новим лексичким благом и потенцијалом. Зато воли да каже да је „љубав према књизи претходила љубав према речима“. Научила је да чита рано, са непуних пет година, док је њен отац спремао испите за специјализацију из Радиологије, мала радознала девојчица се заљубила у слова и стално, неумурно постављала питања – А које је ово слово, а како се то чита… И њен отац није имао куд, одговарао је стрпљиво на свако њено питање и тако је увео неприметно у свет речи. Рекла ми је „пођи са мном“ и одвела ме на сам крај библиотеке и међу полицама је тражећи неку књигу почела да прича о свој првом одласку у библиотеку са мајком. Kаже да је била одушевљена полицама које су биле од пода до плафона и шетала је између њих као у лавиринту, није желела да изађе, да нађе излаз.
Била је одушевљена величанственим књигама бајки света, кавкаских, руских, индијских. У том тренутку са прашњаве полице извлачи књигу „1001 ноћ“ држећи у рукама хартије ушушкане у корице и повезе од коже, текстила са честицама магичне прашине са сузама у очима рече: „Време које сам проводила у библиотеци је најлепши период, кад премотам филм у глави, а ово ми је била омиљена књига, чаробница приче и причања – Шехерезада“.Радни сто
Док је прелиставала мејлове и размењивала пошту са издавачким кућама зазвонио је фиксни телефон. Ставила га је на уво и придржавала раменом док је рукама куцала по тастатури. Након завршеног разговора, рекла је да је чека истраживање на тему нових наслова које су открили директно од издавача или у разговору са корисницима или на основу препорука. Након што је попила и последњи гутљај чаја, узела је шоље и прошла поред другог радног стола на ком се налазио штампач и хрпа папира и отишла до кухиње. У повратку је са тог истог стола покупила неке папире и дала ми их.
Сагла се испод свог радног стола и у последњој фиоци препуној канцеларијског материјала тражећи хефталицу рекла ми је да је ангажована на позицији секретара редакције њихове локалне серијске публикације „Белопаланачког зборника“, који је локални хроничар духа времена, ради и као лектор на текстовима које издају. Хефтајући папире рекла је: „Знате, кад радите у малом месту као библиотекар, онда имате и слободу и пријатну обавезу да будете ангажовани око најразличитијих ствари што на најбољи начин омогућава вашем духу да се усавршава и не стоји у месту“. Пре пар година су са традиционалног библиотекарства прешли на савремени – дигитални начин рада, који нису до краја спровели, јер како и сама каже то је дуготрајан процес који практично нема краја, потребно је направити комплетну електронску базу која стално расте, из дана у дан. Следећи ниво је дигитализовати процес позајмице, што их тек чека као изазов.
“Са полица наше библиотеке”
На радном столу, у црвеном раму за слике, стајала је њена слика на којој у једној руци држи микрофон, а у другој књигу. Видевши да гледам у тај рам, рекла је: “Та слика је настала на снимању емисије”. Емисија “Са полица наше библиотеке” је њена велика љубав, јер представља искорак из зоне комфора. Отворила се за ново искуство за које се показало да има смисла. Људи из ове средине су преко ове емисије добили нови импулс да сврате у библиотеку. У емисији је причала о мање познатим, а вредним издањима, али и о класицима који заслужују ново читање, о популарној литератури за коју су садашњи читаоци мислили да сигурно није део фонда мале градске библиотеке. Са полица њихове библиотеке књиге узимају све генерације, а по званичним статистикама, највише деца млађих разреда и то углавном лектиру, али је библиотекарка зато увек ту да пробуди њихово интересовање и за литературе која се не обрађују као део наставног програма, а последњих година књижевна продукција у нашој земљи заиста обилује сјајним делима за децу. И баш зато се Белопаланачка библиотека укључила у пројакат “Читалићи” који је покренула група писаца, песника и заљубљеника у стваралаштво за децу. То је вид читалачке смотре где деца имају прилику да сасвим неспутано изразе своју креативност у обради прочитаних дела и у изради дневника читања. Постоји и део такмичења који се односи на разумевање прочитаног што се проверава тестовима на различитим нивоима такмичења. Библиотекарка Ирена је рекла да су деца и најбољи и “најнемарнији” читаоци, у својој радозналости и бирању књига које ће изнајмити, будући да је дечији фонд отвореног типа, они често књиге не врате на место. С друге стране, деца обожавају када су укључена у нешто што одрасли раде, па често волонтирају или на неки начин помажу у активностима у библиотеци, тада уживају у сређивању књига и њиховој организацији или у заједничкој селекцији наслова које ће заједно за библиотекарком изложти или им посветити пажњу на некој од радионица…
“Драме и монодраме”
У библиотеци у Белој Паланци у којој ради библиотекарка Ирена доста се читају локални аутори, или оно што су они као библиотека издали, што њу јако радује, јер на неки начин то потврђује да су препознали шта је вредно пажње за њихову средину, и да то умеју да презентују и промовишу на атрактиван начин. Високо је пласирана на списку тражених наслова књига “Драме и монодраме” писца Милана Митића дугогодишњег новинара и филмског критичара „Вечерњих новости“, која је представљена, осим у Белој Паланци и у Београду у кући Ђуре Јакшића. Ова књига је њихово издање, а приређивач је Ново Томић. Неке од драма и монодрама у књизи су игране годинама са великим успехом на малим сценама Народног позоришта и Атељеа 212. Милан Митић је рођени Београђанин, али је Белу Паланку сматрао својим завичајем: “у њој је провео детињство, а потом се њеној идиличности враћао читавог живота, ту је брао печурке, правио зимницу, пекао ракију, читао Белу Хамваша…” Белопаланчани су га доживљавали својим па је издање ове значајне публикације био начин да му се захвале и одуже за све што је учинио за њих, за све оно колико је оплемењивао дух Беле Паланке и романтизовао све њихове особине… Митић је овековечио своје Белопаланчане у овим драмским текстовима и сачуван је аутентичан паланачки говор и менталитет…
“Мирис завичаја”
Ходником библиотеке се орило: “Ирена, ево кутија!” Ирена је кренула према вратима и када их је отворила чуо се ужурбани ход и недуго након тога на вратима су се појавиле три старије жене са кутијама. Унеле су их, спустиле на сто, брзо изашле и у ходу објашњавале Ирени да негде касне. Она је затворивши врата за њима рекла да су то жене из Удружења “Мирис завичаја”. Отварајући кутије пуне темпера, лакова и четкица причала је о настанку удружења. Удружење је настало захваљујући визији и ентузијазму Иренине колегинице Радијане Живковић која је била и њен ментор приликом периода обављања стручне праксе у библиотеци. Она је окупила људе и проширила се дивна енергија која се усмерава на организовање радионица, различите врсте обука које се тичу традиционалних вештина и израде рукотворина, са циљем неговања традиције овог краја, богатог наслеђа и очувања фолклорног блага. Оно што је овде најважније јесте књига. На радионицама се прича о књигама и оне се размењују, књиге путују од особе до особе и тако књига живи. Ово удружење има одличну сарадњу са Етно мрежом Србије – суштински важна веза за удружења овог типа! Библиотека блиско сарађује са удружењем преко дечијих радионица, те су пре пар година имали радионицу посвећену обичајима за празник “Младенци”, а сваке године имају традиционалне радионице фарбања ускршњих јаја – “Нашарај свој свет као ускршња јаја”. Заједно организују годишњи сајам старих и уметничких заната као феноменалну прилику за све које треба мотивисати и инспирисати на креативни израз, да ли кроз спој традиције и модерног или једноставно необичним и лепим рукотворинама, са идејом да се то може преточити и у вид зараде.
Kњижевне вечери
На зидној полици крај прозора налазило се пар књига. “А књиге на оној полици… да ли су Вам то омиљене?”, Ирена ни не погледавши рече: “Не, не, то су књиге писаца којима смо организовали књижевно вече.” Kњижевне вечери, промоције издања, разговори и трибине су још једна важна тачка укрштања љубави према човеку, књизи и причи и причању… Пре пар година су Ирена и њене колеге из библиотеке имали изузетно посећену промоцију дебитантског романа младе локалне ауторке Душице Милошевић. Било је то вече прожимања богатства уметничких израза у њиховом малом месту, “синкретизам у најлепшем смислу” тврди Ирена. Тема романа је и мајчинство и веза мајке и ћерке. Пратећи ту нит, осим приче о роману, вече је употпуњено и тачком модерног балета која носи симболични назив “Мајка”, а све време посетиоци су уживали у визуелном смислу посматрајући уметничке слике локалне сликарке Душице Ђурић, где су доминантни мотиви управо женска суштина – нежност, љубав, мајчинство, природа… Специјалан гост на последњој промоцији “Белопалачанког зборника” био је проф. др Владимир Kостић, председник САНУ. Промовисани Зборник садржи и интервју са господином Kостићем који је обавио проф. др Љубиша Митровић одакле издвајам део у ком се академик осврће на дубоку и нераскидиву везу и потребу сваког човека за повратак завичају – “Питање о томе да ли је требало да сиђемо са планине, да из Моклишта кренемо у своја егзистенцијална путовања, постављам себи с времена на време. Верујем ипак, да је смисао свих путовања – повратак.“
Рута мира и тишине
Након завршеног радног времена Ирена је још једном дубоко удахнула мирис своје библиотеке како би јој био у ноздрвама до наредног радног дана. Упутила се својом рутом до куће, овај пут је уместо “Петријиног венца” у рукама носила “Питоми вулкан”. Наше дружење се завршило када сам ја села у свој ауто и кренула пут своје куће, а она је седела у дворишту читајући поезију окружена цвећем.
Последњи радови
Студентски радови12. јануар 2024.Мачеви и мачевање кроз епохе у Руском дому
Мисао дана12. јануар 2024.Ђорђе Балашевић
Фотографија недеље12. јануар 2024.Oливера Катарина
Интервју недеље12. јануар 2024.Слап тужбе, смрт за већину редакција у Србија