Студентски радови

За Паланчане сваки петак је Велики

5. мај 2012.
Катарина Стевановић

Међу скупље артикле на овој пијаци сврставају се копије слика чувених сликара, справе за вежбање, инструменти… Кућни апарати, фенови, телевизори, усисивачи. Само је проблем што није могуће проверити да ли раде. Опет поверење игра кључну улогу.

Овде је могуће добити индекс факултета, постати шампион у скијању или боксу, доктор наука са бечких универзитета, власник престижних диплома, колекционар значки, старих новчаница, књига, плоча, али и понети италијанске ципеле, маркирану гардеробу, и ону другу. Решити се главобоље или неког другог здравственог проблема, а за све то није потребно много труда, рада, а ни новца. Потребно је неколико стотина динара или мање. Довољно је наћи се петком на бувљој пијаци у Смедеревској Паланци.

За многе Паланчане сваки петак је Велики. Само су термин литургије, место окупљања и песма другачији. Уместо црквеног хора, чује се трештање различитих звукова са свих страна и по нека упадица „Снижење! Најниже цене, све за 100“, али и ,,Ђелем, ђелем“, као и нови хит ,,Зек-зек, дадумле…“ , друге песме разних жанрова и по које коло.

Ту су и иконе, само што се ситан новац не оставља на њих, већ се за њих даје. Овде су сви једнаки, као пред Богом. Нема разлике међу посетиоцима. Долазе доктори, професори, радници, сељаци, скитнице, стари и млади. Читава Паланка на једном месту. И тако већ пет година. У почетку су се многи противили, али су временом попустили и почели редовно да је посећују.

Овде то воле

На десетине картонских тезги, а често само раширени ћилими, чаршави, ћебад по земљи и без реда набацана роба. У облаку прашине вири по која етикетирана ствар. Уколико желите да видите чега све има, морате мало да преврнете, пробрљате. Ретке су спаковане и уредне тезге. Неке су мале са свега неколико „артикала“, има и већих на којима се и трговци не сналазе. Они су најчешће Роми из различитих крајева земље – Ужице, Пожаревац, Чачак, Београд, ништа није далеко.

Прочуло се да Паланчани воле да купују. Долазе комбијима или камионима, зависно од количине робе коју нуде. Има и oних ,,наших“, гастарбајтера. Они продају финије ствари. Италијанске ципеле, мало коришћене, скоро нове. Цена двеста динара, а уз мало цењкања може и мање. Уз мало среће и стрпљења, могуће је пронаћи и неку нову ствар, са етикетом, вероватно украдену, ко зна када и где, кога то занима.

То је ново, често и маркирано. Луј Витон торбе, али праве, не кинеске, Кавали новчаници, сто динара, половно, али марка је то. Није ни C&A отворен у Србији тек пре неколико дана. У Паланци тога одавно има, све са етикетом. Ни H&M не заостаје. Има и оних који распродају, све за двадесет. Ту је могуће обући се од главе до пете за сто динара. Битно је да се заради, колико-толико, да се преживи. Зарада није лоша, трговци трљају дланове и надају се доброј пролећној сезони.

Тито за двеста динара

И смрт је изгубила цену. Тако је за четиристотине динара могуће купити комплет књига ,,Време смрти“, а за хиљаду Андрићевих десет књига. Цена зависи од дебљине. Овде су књиге дебеле. Могуће је наћи их из четрдесетих, педесетих… Тито и Стаљин стоје један поред другог, помирени. Иако им је конкуренција јака, цена не опада. Потребно је издвојити двеста динара за једну.

 Разни уџбеници, факултетски, школски, збирке задатака, комунистички прогласи, граматике непостојећег српско-хрватског језика. Права мала библиотека. Могуће је за педесет динара постати члан комунистичке партије, добити војну возачку дозволу, купити индекс! Афера индекс јесте стара, али не би им се допала оваква трговина. Можете постати студент Правног факултета за школску 1978/79. за свега педесет динара, без имало муке око пријемног. Истина, не можете се вратити кроз време, али када направе времеплов, овде ће сигурно бити најјефтинији.

Апотека

Ако имате неких здравствених проблема баба Мица из Радинца ће их решити за мало пара. Зависи од врсте обољења и количине преосталих таблета у кутији. Главобоља престаје за само двадесет динара и то уколико је кутија Андола пуна. За желудачне проблеме мора се издвојити од педесет до сто, зависи од лека. Има она и Синацилин, Бактрим, Јекодерм, Дактанол, а могуће је и поручити до следећег петка. Све по договору.

Пехари на немачком језику, не разумљиви широкој маси, али, пехар је пехар, од двеста до петсто динара, зависно од величине. Могуће је постати првак у кик-боксу у свим категоријама, или освојити скијашки Гранд при. А за двадесет динара отићи на свадбу Драгане Бобић и Дамира Божића са уредно спакованом позивницом. И за ово би неопходан био времеплов и повратак у 1998. Колико год невероватно звучало, продају се позивнице за свадбу и то адресиране на једну земунску породицу. Породичне црно-беле фотографије, милиони старих динара, хрватских куна, чак и мађарских фунти, све је на продају. Цена – „колико даш“.

Ни бувљак није што је некад био 

Овај бувљак је и права, мала антикварница. Продају се старе пегле, оне које још по која кућа има. Тешке по килограм, када се напуне жаром и више, теглиле су руке домаћица, а сада служе за украс. Идеалан поклон за уживаоце дувана сигурно је наргила, а њу овде можете наћи за две хиљаде динара. Један од скупљих артикала. Ту су још и бунде, кажу од правог крзна.

Ако верујете трговцима на реч, један од визона може бити ваша за седам хиљада. Међу скупље артикле на овој пијаци сврставају се и копије слика чувених сликара, справе за вежбање, инструменти… Кућни апарати, фенови, телевизори, усисивачи. Само је проблем што није могуће проверити да ли раде. Опет поверење игра кључну улогу. Овако високе цене не привлаче муштерије. Кажу да ни бувљак није што је некад био.

Док трговци трљају руке и задовољно пакују тезге, радујући се пролећу и већој посећености, многи становници овог малог, провинцијског места одлазе кућама са новим крпицама. Опраће их, однети на хемијско чишћење ако је потребно, биће као нове. И тако од петка до петка. Пијаца остаје пуста, налик на депонију. Сада други, у наранџастим оделима певају своју химну.