Ранцем до новинарског пера

Кад радите новинарски посао не можете испунити свачија очекивања. Свако очекује да ви заступате његову страну.

 

Новинар недељника Време, Момир Турудић добитник је бројних награда, а последња међу њима је она за мистера редакције ,,Времена”. Сматра да га ниједно признање није  уобразило већ му је то дало подстрек у даљој каријери и путу ка новим победама. Причао нам је о својим путовањима о којима је писао репортаже, али и откуд један машински инжењер у новинарској професији.

Занимање за које сте се школовали је инжењерство. Зашто сте се определили за новинарство?

И када сам уписивао факултет волео сам писање. То је било друго време. Инжењерски посао је обезбеђивао егзистенцију а тад као младић нисам знао тачно шта желим. С једне стране ми је ишла математика, мада сам писање више волео. Мислио сам да ћу моћи да радим обе ствари. Након што сам завршио студије, радио сам неколико година у тој области и схватио сам да не желим тиме да се бавим.

За то време сам писао неке текстове, између осталог и за Време. У тренутку када је постојала могућност да одем у иностранство као машински инжењер, добио сам понуду да радим стално за Време. Тако сам се одлучио за новинарство. Кајем се што се нисам раније одлучио за новинарство. Одлазак у новинарство се показао као мој најбољи потез у животу. Колега Миша Васић ми је једном рекао: „Можда ти се чини да овде нема паре, али боље да радиш оно што волиш, пара ће кад-тад доћи“. С обзиром на то да сам радио и као инжењер знам како је кад одлазиш на један посао као на робију и кад радиш нешто што волиш, а то је неупоредиво.

Бавили сте се осетљивим социјалним темама. Колико сте задовољни својим утицајем у приказивању јавности на проблеме маргинализованих друштвених група?

Утицај је увек питање кад се човек бави медијима. Највећи део времена новинар није задовољан, јер напише, прочита и мисли да је утицај готово никакав. Међутим, када осети да је успео да некоме помогне или му промени на боље живот, то надокнади све покушаје када мисли да није урадио ништа. Конкретно то је у мом случају прича о глувонемој девојчици Делфини која је живела испод Газеле (текст ,,Живети под својим именом“, Време бр. 857, 2007. прим. аут.)

 Телевизију гледа више људи и то више има одјека, али после моје репортаже ту девојчицу је снимило неколико телевизија. Била је и нека изборна кампања. Дошла је делегација министара која јој је омогућила да добије бесплатно књиге. Јавили су се многи људи, а њен и живот њене породице су се променили у великој мери, али не и темељно, јер су од Газеле премештени у Барајево. Свеједно, та девојка је на основу тога добила неку шансу. Тако да вероватно да није било моје репортаже, ништа од тога се не би десило. Колико год изгледало да је утицај мали, један једини случај и један једини живот промењен на боље је самопотврда.

Колико Вам је било тешко да се изборите са емоцијама при обради ,,тешких” тема?

То није лако. Често казем да је бављење социјалним темама једна од најтежих области у новинарству, јер човек не може да оде кући након прилога о затвореној фабрици и отпуштеним радницима а да не понесе емоције и да не мисли о томе. С друге стране, то је за мене грубо речено најзахвалнији део јер су то бескрајне теме – теме које не стају. Кад радите новинарски посао не можете испунити свачија очекивања. Свако очекује, нарочито код оваквих тема да ви заступате његову страну. Морате сагледати обе стране и гладног радника и власника фабрике и да се приближите истини колико год били емотивно на страни радника и одржати равнотежу, а то није лако. Много значи када вам актери прича кажу ,,Хвала” уколико укажете на њихов проблем.

Изјавили сте да је мало новинара спремно да се бави истраживачким новинарством – да изађе на терен и разговара са људима. Да можете да бирате, да ли бисте се опет посветили репортажама и истраживачком новинарству или бисте се као и већина одлучили за комерцијалније теме црне хронике?

Не! Опет бих ово радио, јер то волим. То је тежи, али лепши приступ јер свако може да напише текст о нечему. Оно што чини разлику између текстова и репортажа је детаљ ,,бизарности” који издвоји причу са мирисом, додиром. Уредници су ми на почетку увек говорили да издвојим тих петнаестак минута, одем на место догађаја и употпуним причу, коју би други написали само из главе.

С обзиром на бројна путовања на која сте одлазили да бисте спремили репортажу, колико сте се морали одрицати и да ли је новинарство вредно жртве?

Пробао сам да радим канцеларијски посао од 7-15х и то је један од тежих периода у мом животу. Сваки посао тражи одрицање. Новинари морају бити спремни на сталан притисак услед дед-лајна али не мора да се одрекне своје суштине. Путовања волим и не сматрам их жртвом. Постоје животне ситуације када је тешко ускладити та путовања и када постају изазов. У мом случају је то било када ми је уредник предложио да одем у Африку док ми је отац био на самрти.

С једне стране репортаже које највише волим у послу, а са друге ситуација код куће. Све сам ставио на кантар и одлучио сам да одем. Не треба много размишљати. Да нисам отишао на тај пут било би теже и мени и мојој породици, која је морала да се одрекне неких ствари. Лакше је када је човек сам и када други не зависе од њега. Одрицање постоји, али добије се много више за узврат. Та путовања су ми омогућила да лакше преживим следећу годину када нисам могао да путујем због породичне ситуације.

Добитник сте бројних награда. Шта Вам значе те награде?

Свака награда значи, али не треба придавати толики значај. Многи заслужују награде али или се не пријаве на конкурс, или оно што ураде, ураде квалитетно али не одговара профилу конкурса. Репортажа је жанр који полако одумире. Све је мање могућности за путовање, као и конкурса и награда. На почетку су ми признања највише значила када се нисам бавио званично само новинарством, јер нисам знао да ли јесам за новинара или ми је то само хоби. Награде су ме гурнуле у каријеру. Када радите репортаже развијете многе контакте и односе. Поред вас је још много добрих текстова, а нијансе одлучују и неко мора да добије награду. С једне стране леп осећај, а са друге мала непријатност јер сте у конкуренцији са људима са којима сарађујете и помажете се.

Боравили сте у Ирану. Познавалац сте персијске културе и своје знање сте применили у репортажама као и у документарном филму о Ирану, чији сте коаутор. Који су били критеријуми да изаберете иранску културу?

Као млађи сам обишао азијски континент и волим Азију, нарочито централни део азије и Иран због културе, персијког језика којег сам почео да учим пуким случајем. Отишао сам да још учим језик и заљубио се у земљу. Тада ми се јавила идеја, с обзиром на то да је то земља о којој постоји највише предрасуда због политичке ситуације, да би било сјајно направити репортажу или филм о Ирану који би приближио људима овде ту земљу на неки други начин. Ипак је и Србија на неки начин прошла кроз сличну ситуацију. Није било лако добити дозволе за снимање тамо. Ирански културни центар нам је помогао да добијемо дозволе за снимање без који не бисмо могли тамо да се слободно крећемо. Вођени ентузијазмом и помоћу ИКЦ постал смо прва страна екипа која је добила дозволу да снима по читавом Ирану. Нисмо се дотицали политичких тема а када су људи одгледали филм опште реакције су биле: ,,Ништа од овог нисмо знали”. Услед гашења репортажа због недостатка новца, вести се добијају преко интернета и тиме се ствара уска слика света.

За коју Вам је тему било најтеже да се припремите и да је спроведете у текст?

Било да сам се бавио спољно политиком или социјалним темама, увек сам се базирао на љуске приче. Конкретно рат у Либији је прича о људима и радио сам ту тему из угла обичног човека, а не из угла рата који највише интересује јавност и која вођу поистовећује са државом. Репортажа о здрављу Рома и случај са Делфином ме је још више гурнуо у бављењем оваквим темама. Радећи на теми сусрео сам се са разним причама, судбинама и ужасним условима живота тих људи на само неколико километара од центра града. То је свет који опстаје а о којем готово нико ништа није знао. Познате ситуације у овој земљи су подигле праг толеранције код људи који не могу више да читају о таквим стварима. То је нормална људска реакција. Тај текст ми је био најтежи у техничком смислу а и најемотивније сам га написао и много ми је значио у каснијем раду. Док сам радио на њему нисам био још прави новинар и сад схватам колико сам направио пропуста у њему.

Из текста ,,Реквијем за ранац” за који сте и добили награду 2003. године сазнајемо о Вашем пратиоцу од младости на путовањима – црвеном ранцу-ветерану. Ако га сада поистоветимо са својеврсним диктафоном или камером, шта би нам укратко могао рећи о утисцима са ваших заједничких путовања?

Много тога би рекао. Он представља одређену емотивну реликвију за мене. Сваки траг са неког путовања је на њему – мрља, натпис. Има ствари које обележе неки део живота вежу човека за нешто. Чувам га и сањам да ћу једног дана направити неки простор где бих чувао ствари које ме вежу за нешто. Најзначајније од свега је што је управо тај текст одредио моје занимање када сам га послао на конкурс и добио награду. Невероватним сплетом околности сам сазнао за конкурс, послао текст након неколико година од када је написан. Да тога није било, могуће је да би све било много другачије.