Студентски радови

Владимир Љубенковић, заставник I класе у Војсци Србије

1. јун 2019.
Емилија Јовановић

„Било је битно што смо успели да главни део посла завршимо за 20 секунди, да не уђемо у 21. секунду. Питање је шта би било у тој следећој секунди.“

У забаченом делу села Јаково, близу обале реке Саве, налази се касарна која је удаљена 30км од Београда. Улаз у касарну ограђен је великом, плавом капијом на којој је окачен знак стоп, а одмах поред, са леве стране, налази се портирница. На портирници стрпљиво је чекао заставник Владимир Љубенковић у својој униформи. Сунчан дан и лепо време омогућили су шетњу уз коју почиње разговор. 
„Атмосфера у касарни је раније била много опуштенија. Практично је могло да се уђе без неке детаљне провере, кажете код кога долазите и зашто и пусте Вас. Сада је много ригорозније, потребне су дозволе и одобрења. Ево, сад нам уводе ормариће за телефоне, биће забрањена употреба телефона у потпуности за време радног времена.“

Одрастање

Владимир Љубенковић рођен је 11. јануара 1972. године у месту Оџаци, у близини Новог Сада. Отац Љубиша и мајка Смиља били су просветни радници, али ни он, нити његов млађи брат нису кренули родитељским стопама.
„Мајка и отац радили су као учитељи у основној школи, али мени и мом брату то занимање никад није било интересантно. Као деца смо се играли рата на улици, то је тада било популарно, можда се у то време нешто у мени пробудило или се једноставно тако родиш, не знам, али сам одувек знао да желим бити војник.“
Са одређеном дозом сете у гласу прича о свом одвајању од породице и одласку из свог родног места:
„Имао сам заиста лепо детињство, родитељи су се трудили да мени и мом брату пруже што су више могли, били су строги, али и пуни љубави и разумевања. Ја сам се рано одвојио од породице. Након завршене основне школе, одлучио сам да упишем Војну гимназију у Београду. Волео сам математику и природне науке, а и физичко, био сам добар у томе. Одлазак у Београд био је озбиљан тест за мене јер сам био јако млад. Тај војни живот допринео је да се осамосталим, да сазрим и постанем озбиљан човек.“
Док хода двориштем касарне, поздравља сваког колегу и колегиницу.
„Имам диван однос са свим колегама. Сви ми на неки начин прођемо кроз исто да би доспели овде где смо данас. Није лако, посебно женама, зато се ја трудим да млађим колегама помогнем колико могу, јер су и мени помагали на почетку и знам колико то значи.“
Иако униформа и озбиљне црте лице одају утисак озбиљне и помало хладне особе, док прича о својој ћерки, лице му се озари и на тренутке се може приметити да се иза те озбиљности крије веома осећајан и добар отац.
„Можда сам мало осетљивији на млађе колеге јер и сам имам ћерку. Она је имала фазу у свом одрастању када је хтела да упише Војну гимназију и крене мојим стопама, али ја никако нисам био за то. Не бих волео да пролази кроз све оно што сам ја.“

Ф-117А

Бомбардовање Југославије почело је 23. марта 1999. године. Тада водник I класе Владимир Љубенковић радио је у овој истој касарни у Јакову, његов посао био је праћење и контрола радара. На дан када је оборен „невидљиви“ авион Ф117, Љубенковић је био са својом посадом на терену, док прича о том догађају пролази поред табле која се налази у дворишту и на којој симболично пише:
 „Ја не одлучујем да ли ћу ићи у битку по томе колика је сила која ми прети, него по томе колику светињу браним – кнез Лазар.“
F117A
„Тај дан смо око 18 часова напустили основни положај у Јакову и дошли на тајну локацију која се налазила у селу Буђановци. Одмах смо све припемили као што и обично радимо. Око 19 часова десио нам се мали проблем са радаром, одједном је престао да ради. Након одређеног времена су нас обавестили да је радар потпуно исправан, али када смо га упалили опет није радио. Тада ми је пуковник Золтан Дани наредио да укључим нашу иновацију, урадили смо нешто што се не сме, јер се никакве преправке не смеју радити на борбеној техници, али то је помогло. Када сам то укључио, радар је прорадио и све се могло видети, сви циљеви. Први авион који је наишао није улазио у наш ваздушни простор, били смо стрпљиви и сачекали смо следећег. Када је наишао следећи авион, појавио се баш у нашој зони уништења, тада је издато наређење за испаљивање ракети. Од тог момента, до момента када је авион оборен прошло је тачно 18 секунди.“
Прва асоцијација на овај догађај му је, како каже, срећа и олакшање које је осетио у том тренутку, али које није трајало предуго.
 „Био сам стварно јако срећан, али су околности биле такве да немаш много времена да се радујеш. Одмах се мисли на следећи корак, како сачувати земљу, народ, живу главу… Преко 23 пута су гађали нашу јединицу, бар смо толико успели да забележимо, и ниједном нас нису погодили. Хвала Богу, сви чланови посаде су остали живи и неповређени. Било је битно што смо успели да главни део посла завршимо за 20 секунди, да не уђемо у 21. секунду. Ко зна шта би се десило у тој следећој секунди.“
Авион Ф-117А који је оборен у Буђановцима једини је „невидљиви“ авион који је икада оборен у борби, такође једини је Ф-117А авион који је у поседу наше земље, сви остали налазе се у САД-у и њиховом ваздухопловству. Сваке године, 27. марта обележава се прослава у касарни у Јакову, као успомена на овај битан догађај за српску историју.
„Већ двадесету годину за редом организује се обележавање тог датума, а тачно у време када је „невидљиви“ оборен, око 20:45, сечемо торту у облику тог авиона. То је сад већ постала традиција.“

Столар

Униформа и држање које има, не могу сакрити његове ране на рукама. На једном прсту има ханзапласт и заправо делују као праве радничке руке. Више од 15 година ради и као столар, ако се то  тако може назвати. У почетку је то био хоби.
  „Рођак ме је замолио да му помогнем око склапања неког намештаја за дечији вртић и тако сам почео. Данас умем све да направим. Кухиње, ормаре, столове, полице… Све. Спомињао сам Вам ове ормариће за телефоне што нам уводе, е па ја их правим…“, прича уз осмех и додаје:
„То ми је уједно и нека врста релаксације. Волим да укључим радио и да се искључим из стварности на тренутак и онда настаје магија.“
Осим што је добар и пожртвован на свом примарном послу, веома је цењен и поштован и као столар. Преко 15 приватних вртића у Београду његових су руку дело, а и велики број станова краси нека полица, ормар или кухиња коју је он својим рукама направио.