Навршило се 100 година од рођења Светозара Глигорића, једног од најбољих шахиста у историји наше земље.
Југославију су после Совјестког Савеза сматрали другом шаховском велесилом захваљујући Светозару Глигорићу, који је био више од шаховског велемајстора.
Рођен је 1923. године у Београду. Са шахом се први пут сусрео у тринаестој години. Поломивши руку на фудбалу у којем је такође био добар, нову занимацију је пронашао гледајући старије суграђане како у једној београдској кафани мрдају црне и беле фигуре по табли са 64 поља. Већ као петнаестогодишњак победио је на такмичењу Београдског шаховског клуба.
Непосредно пред Други светски рат изгубио је оба родитеља, а бригу о њему преузима професор Медицинског факултета др Нико Миљанић.
Постао је аматерски првак Југославије, а са 16 година и најмлађи мајстор у свету.
Када је преживео рат, посевећено ради на оживљавању шаховске организације и развоју ове древне игре у Југославији. Један је од оснивачка шаховског клуба Црвена звезда, а своју каријеру провео је у шаховском клубу Партизан где је усавршавао и развијао шаховску стратегију.
Титулу велемајстора стекао је 1951. а наредне две деценије био је један од најбољих шахиста света.
Учествовао је на многобројним турнирима од којих је многе и освајао попут оних у Хамбургу, Бечу, Москви, у енглеском Хејстингсу, шведској престоници Стокхолму и Мар дел Плати у Аргентини.
У овом јужноамеричком граду је 1953. победио Пољака Мигела Најдорфа, тако што је први пут употребио варијанту Kраљеве индијске одбране, после које је Пољак предао меч, а тактика потом ушла у теорију шаховске игре.
Међутим, уместо да понесе име по Светозару Глигорићу, названа је по граду где је настала.
Поред бројних међунардодних турнира, чувени Глига освојио је и 12 медаља на шаховским олимпијадама. У свету шаха остао је упамћен као један од најкоректнијих играча. Снаге је одмерио са најпознатијим светским именима, а годинама је друговао са чувеним Бобијем Фишером.
Глигорић је познат и по својој новинарској каријери. Био је стални дописник часописа Chess Review и Chess Life. Написао је и велики број књига о шаху. Последње година живота је провео компонујући музику, а у 88. години објавио је свој први албум.
Волео је аутомобиле, говорио десет страних језика. Његов лик се нашао и на поштанској маркици, једна београдска улица и панчевачки шаховски клуб носе Глигорићево име.
Умро је у Београду 2012. године, а сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
