„ У уметности рад и труд не могу надмашити моћ талента“

Студент камере Факултета драмских уметности, Владислав Андрејевић, отворио је своју прву самосталну изложбу под називом „Трагови Великог рата“ у сусрет обележавању јубилеја завршетка Првог светског рата и говорио за Журналист о томе шта је све потребно да бисте зарадили титулу уметника.

Шта те је навело да се бавиш уметношћу?

Мислим да сам одувек подсвесно знао да ћу се бавити тиме, наиме још у шестом разреду сам почео да снимам, а од малена цртам. Увек сам имао неке идеје у глави и хтео сам да их бацим на папир, да их оживим, међутим сам папир ми није био довољан, јер је све изгледало некако мртво, док је у мојој глави било превише живописно. Из тог разлога сам кренуо да се бавим анимацијом, али је и то било недовољно. На крају сам открио јутјуб и видео да могу да снимам и на тај начин, напокон, оживм своје идеје и поделим их са људима. Прво што сам кренуо да снимам су били ратни филмови. Занимала ме је естетика рата увек више него сам рат, по томе сам се разликовао од већине. Иначе сам рођен у Београду, али сам први део живота провео у Португалу. Мој отац је служио у рату, али је отишао у Португалију, како би избегао поновни позив за војску. Ја сам са своје две године, заједно са мајком, отишао код њега и био тамо све до своје десете године, када смо се вратили за Београд. С обзиром да ми се није ништа лоше десило не могу рећи да је то имало директно утицаја на мене, али је свакако донекле обликовало моју уметност.

Многи посетиоци су твој рад описали као апстрактан и тешко разумљив за неуке. Како би објаснио своју изложбу?  

Нисам имао никакву спремљену причу пре прављења фотографија, него сам сакупљао елементе који би се уклопили и који су мени главна асоцијација за рат. Опет се враћамо на иницијалну идеју, да је мени привлачна та естетика рата. Желео сам да направим неки контраст, односно сукоб природних елемената, попут дрвета, и неких материјалних ствари, који су људи створили, попут муниције, и да се тај сукоб тумачи на различите начине. Оно што сам желео јесте да публика, на основу тих основних елемената доживи рат на мало другачији начин и види његове друге стране и скривене емоције. Идеја иза тога ми је била да прикажем да се ниједан рат заправо не разликује. Сваки метак на слици који представља војника се може видети свугде, у сваком рату. Из тих разлога сам све представио апстрактно.

Да ли је уметност резервисана само за једну групу људи?

 (Смех) Тешко питање заправо, јер није сваки тип уметности људима занимљив и не труде се сви да разумеју. На прву лопту бих рекао да јесте резервисана, јер кад погледаш, људи су данас разврстани по групама где имају слична интересовања и неће свако напустити зону комфора и искусити нешто ново. То сам макар запазио овде, код нас. Такође, постоје стеротипи да се „уметници“ облаче на одређен начин и то у старту зна да уплаши оне који мисле да нису такви. Људи онда помисле да морају имати такав стил, начин размишљања и понашање како би се уклопили, што је наравно погрешно. Зато ипак мислим да јесте за све, јер уметност није ништа друго до рефлекције наших мисли, само исказана на другачији начин. Ја сам као клинац процењивао особе на основу патика које носе. Уколико би неко носио старке, аутоматски бих га уврстио у круг особа са којима могу да „кликнем“, што наравно није увек био случај. На неки начин је тако и са уметношћу.

Колико је тешко данас бити аутентичан?

Нисам никада размишљао на тај начин, да су моје идеје и стил већ негде, некада били пројектовани. Мислим да је то оно што заиста може да убије уметника, та константна брига. Не могу да знам да ли јесм или нисам аутентичан јер никада не бих могао да будем објективан. Ја сам особа која генерално не анализира превше ствари, јер ми је драже да радим по осећају. То ми се пресликало на уметност. Трудим се да се дистанцирам од преанализирања. Ја волим само да стварам, а на публици је да пресуди.

Ко је данас уметник?

Данас је знање толико доступнно свима, да jе за уметност фактички непотребан факултет. Уметност је на крају крајева рад који та особа избаци, а не шта је та особа завршила. Мислим да већина и упише овај факултет како би упозналa важне људе, тако да се овде мало губи та илузија да мораш имати папир да би био нешто. Овај факултет захтева од вас велико предзнање из области културе, тако да се ви у току студирања само усавршавате и учите неке техничке ствари. Оно што је важно јесте да особе које желе да се баве овим послом морају да поседују таленат како би биле успешне и признате, јер то не може ниједан факултет да подари. Нажалост, овде рад и труд не могу надмашити моћ талента.

Шта је успех за уметника?

Сама прилика да радиш, ствараш. За мене је упех сопствена сатисфакција, када знам да сам рекреирао нeку своју идеју, а не награде, признања. Све што правим, правим због себе, желим да видим како мој ум види ствари.

Којим послом би се конкретно бавио након факултета?

Размишљао сам много о томе у првој и другој години студија, али сам сада доста опуштенији по том питању, јер не желим да се стресирам и знам да не могу испланирати своју каријеру. Желим да оставим опције отвореним. Такође, сама организација нашег факултета јесте таква да нас од почетка припрема за рад и сарадњу са организацијама ван факултета. На тај начин већина нас је искусила како је то бавити се овим послом у стварном свету. Оно што сам чврсто одлучио јесте да ћу се бавити камером, али не и каквим типом. Тренирао сам роњење, те сам размишљао да то искористим и да се бавим снимањем испод воде. Снимање музичких спотова ми је увек било занимљиво, а у најгорем сценарију, уколико избије рат, могу бити и ратни фотограф (Смех).