Студентски радови

„Njihovi“ i „naši“

18. мај 2018.
Тања Николић

Nakon dovođenja migranata u Obrenovačku kasarnu u gradu je bar preko društvenih mreža zavladala pobuna i raširio se opšti utisak da su građani u opasnosti, kao i da je to mesto gde borave nasilnici koje treba zatvoriti, zabraniti im izlazak, a ukoliko je moguće i proterati ih što dalje

24. mart, Obrenovac

Lokalni stanovnici na pomen kasarne koja nosi ime po narodnom heroju Bori Markoviću uvek naglašavaju kako je bila jedna od najlepših na prostorima bivše Jugoslavije. Ugašena je već godinama i, već se na ulazu primećuje, poprilično ruinirana nakon poplave kada je služila kao smeštaj stanovnicima bez domova. I sada, nekoliko godina kasnije, pretvorena u Tranzitni centar za migrante i izbeglice, oko šest stotina muškaraca koristi je kao svoj privremeni dom.

Na prijavnici je poprilična gužva, vreme je ručka, i svi su iz grada nagrnuli nazad. Portir koji je tu zaposlen tek dva meseca ih sve pozdravlja, a mnoge i poimence: „Kad sam tek došao svi su mi bili isti. Najviše ih je iz Avganistana i Pakistana, pomalo iz Maroka i Sirije, ali ovi iz Somalilenda su posebna priča. Kako samo kulturni! Ona četvorica su mi miljenici, ništa se ne razumemo, al’ nekako uvek lepo proćaskamo“! Usput objašnjava i da je Somalilend u Somaliji isto što i Kosovo kod nas.
Već ispred samog ulaza u menzu može se osetiti snažan miris hrane, sa dominantnom notom karija. Dok većina čeka u redu za svoju porciju, tu su i pojedinci koji su već završili obrok i pokušavaju da se opet provuku pored pulta kako bi uzeli repete, ali ih radnici isto tako dobro pamte i vraćaju nazad, i gomila njih koja se vraća po još hleba. Jedna od radnica komentariše kako i dalje ne može da veruje kako ljudi toliko sitne građe jedu tako mnogo hleba. Na pitanje zašto, odgovara: „Jesi li ikad jela njihov naan? Ona njihova lepinjica je kaloričnija od celog našeg hleba. Valjda im zato nikad nije dosta“. Kaže da uglavnom spremaju njihova jela poput birjani piletine, bliskoistočne salate, dal aufghanija, ali da se nikada do sada nisu žalili i da provereno najviše vole naš domaći ‘klot’ pasulj.

Iako su u iznošenoj i u nekim slučajevima oštećenoj garderobi, o frizurama veoma vode računa. Popularni ‘men banovi’ su im uredno začešljani, nauljeni, svaki pramen šiški na ‘svom mestu’… I baš kao veliki kontrast nemoguće je ne primetiti da veliki broj tih muškaraca nosi papuče! Što možda i ne bi bilo čudno da nisu uparene sa jaknama, i da i dalje nije hladno. Kristina, koordinatorka na terenu, objašnjava da većina njih zapravo ima patike ali ih čuvaju da se ne oštete za slučaj da im uspe da odu ‘preko’. Bar četvrtinu tih muškaraca čine dečaci koji deluju kao da imaju manje od osamnaest godina. Na pitanje kako je moguće da su ih porodice pustile tako daleko same, dodaje:
„U centru se nalaze i izbeglice koje su silom prilika morale da napuste zemlju, ali i dosta migranata koji su pobegli dalje ‘trbuhom za kruhom’. Iako imaju petnaestak godina, ili su najstariji muškarci u porodici ili ih smatraju dovoljno odraslim i sposobnim, pa su ih poslali ‘dalje’ kako bi mogli da se snađu i pomognu ostatku porodice“.

Malo dalje za pultom, dve devojke koje dele hranu razgovaraju na engleskom. Nakon upoznavanja saznajem da su volonterke, jedna iz Nemačke a druga sa Novog Zelanda. Novozelanđanka, Sandra, se vrlo brzo ubacuje: „Sa mnom možeš i na srpski. Ja sam vaša“. Poreklom je iz Srbije, ali je rođena i odrasla tamo. Kaže da je završila dva fakulteta, radila u Ministarstvu pravde, ali je želela da se vrati, da uradi nešto više. I sada tri meseca živi u Srbiji, i dok čeka nekakav posao u struci volontira za Crveni krst: „Tamo je sve uređeno, nema nekog izazova. Došla sam i imam san da svoje znanje i iskustvo iskoristim ovde, da uradim nešto dobro, pomognem“. Radosno, glasno čavrljanje čuje se od nekolicine okupljene oko nekog šarenog postera par metara dalje. „Bollywood dance class“ piše na njemu, istog dana, nekoliko sati kasnije. Kristina se smeje: „Avganiji i Paki. Obožavaju Bolivud. Zaluđeni su mnogo više nego mi Holivudom. Danas im je praznik“.

U zgradici pored, prostorija opremljena lap topovima, u kojoj se nalaze i socijalni radnici, više izgleda kao dečiji kutak zidova od poda do plafona oblepljenih crtežima i natpisima na razlilitim jezicima. Kažu da često dolaze tu osim da koriste internet i kako bi izrazili svoju zahvalnost ili prosto ispunili svoju potrebu za kreativnim izražavanjem. Marija, iz kutka, zove nas ispred na pauzu, i čim smo kročile napolje, dvojica joj prilaze i nude joj cigarete: „Jao Bond, užas, nisam videla. I sad moram da zapalim jer gledaju, prosto mi žao jer su hteli da budu fini“. Komentarišući trenutnu situaciju, kada sve deluje uređeno i disciplinovano, vraćamo se na priču o ne tako davnom sukobu u kasarni između migranata u koji je bila umešana i policija, ali i na mnoge druge ‘incidente’ o kojima se govorkalo što po gradu što po novinama. Njih dve naizmenično objašnjavaju da ima povremenih tuča, sukoba, ali da je to takoreći i normalno s obzirom na tako veliki broj ljudi pritom različitih nacionalnosti (bez obzira što većina lokalaca govori kako su ‘svi oni isti’) na tako malom prostoru. I da je to da li će biti problematični ili nepristojni do pojedinaca, njihovih ličnosti, što nema veze sa tim odakle su.

Vreme ručka se približava kraju, i svi se iz menze polako razilaze, neki nazad u smeštaj neki u šetnju do grada. Dvojica muškaraca se penju uz stepenice držeći se za ruke.Setivši se komentara nekih prijatelja kako često viđaju migrante kako se drže za ruke na ulici , i još nekih nekulturnih komentara vezanih za to, pominjemo kako ima i dosta ljudi kojima je drago što se osećaju slobodno da otvoreno izražavaju svoje emocije. Nakon što je ismejala, Kristina je morala da objasni još nešto što izgleda znaju samo oni koji su se malo bolje upoznali sa njihovom kulturom i svakodnevnicom: „Da, izražavaju svoje emocije veoma slobodno, ali to nije ono što svi misle. Kod njih to je znak jakog prijateljstva i bliskosti koju izražavaju na taj način. U muslimanskim zemljama odakle su, ako bi tako nešto uradili sa ženom ne bi se lepo proveli. A kod nas je, eto, obrnuto“.