“Писање уз ветар”

Разговор са Милијаном Барјактаревић

Након три године писања текстова у Сремским новинама, текстова који су се тицали различитих друштвених тема обрађених на духовит начин, објавила је прву књигу обједињених колумни “Само ти пиши”. Наставила је да пише за Базар, Лису, Војвођански магазин, и друге читане портале. Подстакнута позитивним реакцијама читалаца који су хвалили њен стил, решила је да покрене сопствену страницу. Нешто као лични блог, где је писала о свакодневним темама, доживљајима и проблемима жена, мајки, домаћица јер и сама припада тој групи. Након успешних шест месеци вођења странице, текстови са исте обједињени су у истоимену књигу “ПиСање уз ветар”, а која је недавно доживела и треће издање. Врло брзо стигла је и трећа “Само се ти смеј”. Утисци и коментари људи који прате Милијанин рад су и више него позитивни. Кажу да опушта, поседује оригиналан смисао за хумор који у мору црнила успева да насмеје, често доводећи до суза, да је храбра и дрска и да се дотиче тема којима се многи не усуђују да приђу.

Водите се тиме да када на сцену ступе сви они тешки, иритантни или једноставно не баш пријатни моменти, велику улогу у борби са њима има хумор. Колико је заправо тешко или лако тада пронаћи нешто смешно и позитивно у свему?
Хумором се борим против свих и свега у животу. Од малена сам засмејавала људе, па затим кроз школовање, факултет, пријатеље. Сада и своју децу. Кажу да је то уствари помало и глумачки таленат. Не знам. Уживам да насмејем друге, а исто тако волим духовите људе. Хумор и смех су најважнији сегменти у мом животу. Тако бирам и пријатеље и партнере. И родитељи су ми духовити па је ваљда и наследно.

У народу се говори да ‘ситнице живот значе’? Шта би онда биле те ситнице које могу да надоместе оне ‘крупне ствари’?
Ситнице значе све! Нечија реч, осмех, додир, гест, пажња, хуманост, људскост. Материјално ме не привлачи.

У данашње време, у исто време бити мајка, супруга, пријатељ, каријериста, и пре свега задовољна жена, захтева доста енергије и воље. Колико је у Вашем случају то изводљиво, или ипак нешто мора бити запостављено?
Инересантно је да и поред ове „каријере“ стижем да одржавам односе са пријатељима и родбином. Обожавам све своје сестре, другарице, родбину. Не захтева пуно одрицања. Кад неког волите ништа није тешко. Деца траже пуно одрицања док су мала, а сада када су одрасли, имам времена више за себе.

Које су то теме, догађаји, животне области о којима пишете да у Вама покрећу највише емоција, а које остављају равнодушном?
Покреће ме да пишем о духовности, племенитости, интелигенцији, таленту и труду, свестраности, ширини ума и обрнуто. Ужасно ме нервира простаклук, примитивизам, малограђанштина, приземност и посебно себичност.

‘Срећа’ је широк појам. Представа о срећи разликује се од човека до човека, у зависности од карактера, положаја, и многих других фактора. Како је Ви замишљате ?
Срећа је љубав. Љубав према књизи, природи, уметности, човеку и животињи. И то је довољно.

Када би сте требали да се представите некоме, да стекне најреалнистичнији и најтачнији утисак о Вама, а да имате право на само једну реченицу, шта бисте рекли?
Рекла бих исто што говорим и о својим текстовима. Емотивна сам, правдољубива, отворена, духовита, искрена, савремена, детињаста, романтична и посвећена.

По реакцијама читалаца јасно је да успевате у намери да их насмејете. Имате ли још неки циљ?
Да, текстови су баш такви, духовити и искрени са циљем да забаве. Али такође и да отворе ум, да зближе људе око неке теме. Делује ми да и то успева, пронађу се, идентификују са неком причом или ситуацијом, наведем их да поделе и своје. Просто стварамо једну веселу атмосферу и комуникацију.