Николина је у схватила да је време да се осамостали. Напустила своју домовину, породицу, пријатеље и одлучила да започне нов живот. Кроз видео позив је поделила добра и лоша искуства, предности и мане своје одлуке, и како уопште изгледа започети свој живот изнова на другом континенту.
У контраст кишној београдској ноћи, Николина се јавља насмејана и видно расположена из сунчане Калифорније. Док нестабилна, пикселована слика полако постаје јаснија, њена жута спаваћица и шоља кафе у руци одају да је у Сан Хозеу јутро.
Не радим да бих преживљавала, већ живела
Имајући у виду да је у Београду била студент Учитељског факултета, бејбиситерка и домаћица у правом смислу те речи (као једини женски члан своје породице)- укратко водила један јако ужурбан и живот пун обавеза, кроз издах олакшања почиње причу о својој садашњици. Можда што се обавеза тиче и није толико лакше, с обзиром да и овде радим и студирам. Посао бејбиситера захтева скоро исту количину кућних послова и кувања коју сам обављала у свом дому. Студијски програм је сасвим сличан оном мом, на Учитељском- доста методологије, праксе и домаћих задатака. Али све то обављам са мање притиска и генерално сам много ређе под стресом. Овде живим лагодније, лакше и слободније. Кроз осмех наставља да објашњава како је то живот у Сједињеним Америчким Државама „лагоднији, лакши и слободнији”. Све што овде радим, да ли то био посао или студирање, радим доста опуштеније и имам прилику да уживам радећи и једно и друго. Зато што је то заиста оно што мене испуњава, из љубави према деци и јесам уписала учитељске студије и почела да се бавим бејбиситингом. Кући у тим стварима нисам могла да уживам, јер сам радила да бих преживела, а студирала да бих можда једног дана можда радила ради живљења. Овде за то имам прилику иако сам и даље само студент. Сада живим спорије, што је дивно искусити. Ево, чак и ову кафу пијем дупло дуже! Кроз смех говори док подиже шољу ка камери. Описану хармонију изненада прекида дрека у позадини, а иза ње плачући протрчавају уплакана девојчица и дечак. Она затим на пар тренутака нестаје из кадра и враћа се након утишане буке преврћући очима. Њих двоје се стално свађају. Родитељи су презаузети и сваки конфликт ја решавам. Деца то осете, па и мене већ дуже време зову мамом. На моменте ме то помало плаши, а онда се осетим некако важно, знајући да им толико значим и осећајући толику њихову љубав. Нисам ни ја равнодушна, далеко од тога. Увек се пребрзо вежем за људе. Некад до наивно велике мере. Видим то као једну од својих мана.
Предрасуде и стереотипе одбацим с осмехом
Не желећи да слику о свом новом животу представи као идеалну, а о старом као искључиво лошу, како сама наглашава „напротив”- говори о другој страни обе слике. Историја наше две земље открива и не тако добре односе, из тог разлога сам између осталог имала страх пре доласка. Бојала сам се да ће ме људи гледати другачије и потцењивати. Временом, како сам упознавала све више и више људи, схватила сам да то у већини случајева није правило. Стереотипи са којим се најчешће сусрећем јесу да су жене из источне Европе лепотице, што и није тако лоше (смех), али и да долазе у Америку да би тражиле богате мушкарце ради удаје. Претпостављам да је такво мишљење популаризовано због жене председника Трампа. Такве ствари ме заиста не вређају, само се слатко исмејем. Наведени стереотипи нису звучали као посебно лоша искуства, па је досетивши се непријатнијих примера, наставила причу. Овај пут мало озбиљнијим тоном. У почетку ме је погађало што доста Американаца не зна где је, ни шта је Србија. Када кажем „шта је”, мислим на то да нашу земљу често мешају са Сибиром или Сиријом. Ако је забуне за Сирију, онда те симпатетичним погледом и тоном пуним сажаљевања питају „Како је то побећи од рата?”. А неки чак, ваљда због целе ситуације деведесетих, питају „Да ли је у Србији и даље рат?”. Наравно да су такве ствари у почетку болеле. Када одете тако далеко од куће, све што сте оставили иза себе волите некако грчевитије. Више него икада сам осећала припадности свом народу када сам отишла тамо где га нема. И онда боли кад неко тек тако не зна ко је тај „мој народ”. Али то су биле ствари које су ме током тог иницијалног шока погађале. Када сам и овај народ почела постепено да осећам као свој, нисам се освртала на такве ствари. Данас им са осмехом објасним да је Србија мала земља у односу на Сибир, Богу хвала доста топлија, да се налази у југоисточној Европи и не, нема рата преко двадесет година. Али нису једини проблеми били стереотипи и предрасуде, првих неколико месеци култоролошки шок је био кочница за безбрижан живот. Носталгија за својом земљом, физички недостатак породице и драгих људи је нешто са чим се и данас носи. Све је било чудно. Било је чудно не чути свој језик, било је чудно виђати толику концентрацију људи и аутомобила сваки дан, читати стране новине и гледати стране емисије. Улице су доста шире, на ауто-путу се вози доста брже, на црвено скрећеш десно… Ма све, заболи ме глава када помислим на све ситнице које су ме оптерећивале и на шта сам све морала да се прилагођавам. Храна… храна је посебна прича. Наша, домаћа кухиња је непревазиђена. Мада, све је то ситница у поређењу са недостатком вољених.
Што су с технологијама ближе, заправо су даље
Поменом породице, израз лица и тон говора су се потпуно променили. Темпо разговора је успорио, а живост је нестала. Скоро плачним очима, Милана наставља да описује однос који има са породицом данас. Јако сам везана за свог оца и брата. Поред огромне љубави, имам према њима неки заштитнички став. Након трагедије која нас је задесила тако рано након мамине тешке болести, ја сам остала једини женски члан наше породице и осетила да треба да преузмем ту мајчинску улогу. Прави паузу на моменат, пали цигарету. Као да јој је то било потребно да се сабере и наставља. Не жалим ниједног момента због те одлуке, али сам у сваком моменту осећала да живим другачији живот од мојих другарица. Чезнула сам за слободом и безбрижношћу које оне имају. Можда је то био један од окидача да дођем овде, желела сам да урадим нешто за себе. Што се нашег односа данас тиче, рекла бих чак да се слажемо боље него икада. Више се не оптерећујемо и не свађамо око ситница, јер сада када смо толико далеко схватамо колику важност има безусловна подршка и близина. На моменте се осећам јако усамљено, иако их могу контактирати у било ком тренутку. Знам да звучи патетично, али заиста ништа не може да се мери са загрљајем и погледом у очи, не оним преко телефона. Наравно и видео позив много значи, не могу да замислим колико би тек било тешко да их нема. Али истовремено, они ме подсећају на немогућност да их загрлим и пољубим када осетим да то желим. Све изгледа тако близу и могуће, а заправо није. Због видног бола који изазива помен ближнијих, природно је уследио разговор о могућем повратку у Београд. Током свог одговора била је категорична. Не видим то као опцију и заиста се надам да до тога неће доћи. Тренутно радим на томе да продужим визу. Колико год да је тешко, временом постаје лакше. Колико год да ми фали моја држава, временом осећам како и ово постаје моја земља. Свесна сам да овде имам бољи живот него што бих икада у Србији имала. Амерички сан није клише. Не кажем да сви у Америци живе савршено, али заиста свако има шансу да успе. За две године овде сам више пропутовала, видела, постигла и зарадила, него у Београду за двадесет и пет. И ако је икада постојала трунка жеље да се вратим, сада то сигурно није случај. Овако мистериозна изјава је природно покренула дубљи разговор на ту тему. Пре два месеца се једна велика празнина у мом животу потпуно изненада попунила. Замислите Лас Вегас- град са милионима туриста који долазе из стотина земаља света. Замислите једну Београђанку која баш у том Лас Вегасу, потпуно случајно налети на једног Београђанина, који исто као и она трага за неким да попуни празнину- једину ствар која фали у том фамозном Америчком сну и ето, сасвим случајно. Рекла бих судбински, иоако у судбину не верујем. Чини се као да је хтела да дода још нешто, али је опет прекида иста она дечија дрека. Она се на брзину поздравља и учтиво захваљује на разговору. Пре него што је веза прекинута, видело се само како се вичући нешто на енглеском и она прикључује јурњави. А онда, само црни екран.
Последњи радови
Студентски радови26. јун 2018.Снагом воље против порока
Студентски радови5. јун 2018.У потрази за бољим животом
Студентски радови5. јун 2018.Упорност се на крају увек исплати
Студентски радови5. јун 2018.Остају успомене