Студентски радови

Остају успомене

5. јун 2018.
Катарина Миловановић

Чини се да свака ваљана посета Калемегдану почиње завршетком шетње Кнез Михаиловом. Та транзиција се већ осети када тамносиви гранит претходне, замени асфалтом Париске улице. Док бука старог црвеног трамваја полако јењава, видокруг кафића, бутика и урбаног шопинг центра нестаје у нешто мирнијој и зеленијој гужви. Маса људи делује чак и веће у односу на претходних сто метара, али осећај скучености нестаје јер је простор постао доста већи и некако „природнији”. И баш како видно нервозна и ужурбана мајка у плавој тренерци виче својим близанцима: „Бирајте, хоћете право, десно или лево?”, се и простиру могуће путање на (међу локалцима) званом почетку Калемегдана.

Баш тај пут право води до како симбола тврђаве, тако и симбола читавог града- споменика Победнику. Обично највећег разлога за посету београдским зидинама. Видан већ од преласка преко моста изнад Војног музеја, мишићава скулпута мушкарца, налик оним античких вајара заиста одаје утисак победника. Његова импозантност се најбоље види из даљине, у супротном због висине од четрнаест метара ово дело није могуће сагледати у целости. Светлозелена фигура прошарана је црним тоновима старости, његово лице делује намрштено, што доприноси осећају страхопоштовања који је вајар Иван Мештровић желео да постигне правећи овог јунака као обележје сећања на славни пробој Солунског фронта. Са мачем у десној и голубом у левој руци, овај безимени јунак већ деведесет година стоји на сада другом фронту, Београдском, као заштитник и обележје престонице.

Али зашто баш увек право? Могуће да је то неки инстинкт који Београђани након стотина посета изграде, па увек бирају оно право. Углавном зато што је право најузвишенија тачка тврђаве, с које се пружа никад досадан и увек нов поглед на Нови Београд и Земун, док се испод Сава стапа са Дунавом. За оне млађе ово место представља узбуђење и почетак многих романтичних ноћи, док старији можда баш у потрази за таквим сећањима изнова долазе до Победника. Тој тврдњи сведочи позамашан број парова. Неки седе загрљени на зидићу, други на клупицама или држећи се за руке гледају преко реке. Међутим мало источније, скоро непримећено, а опет узвишено стоји остатак римског каструма. Претпоставља се да је ово утврђење настало током другог века нове ере. Чињеница да тако вредан део наше и светске историје не буди у посетиоцима осећај поштовања, с обзиром да угловном служи као место за седење када су клупе заузете, делује збуњујуће.

Да ли заиста зидине које су две хиљаде година чувале наш град кроз бројне ратове данас заслужују такав третман? Када се у њих погледа мало дубље и када се упореде са остатком бедема, долази се до закључка да можда кривица лежи баш у њима самим. Оне као да су упркос својим годинама успеле да се адаптирају на промене и расту заједно са Београдом. Између њих и ових новијих, реновираних, скоро да нема никакве разлике. Делују мало сивље, једноличније и незграпније, али просечном посетиоцу који Тврђаву посећује ради опуштања то сигурно не би запало за око. Свакако да сазнање да зидина која је некада поносно чувала Римљање, касније Византијце сада служи као зидић за седење тинејџерима буди неку дозу сажаљења.

Готово је немогуће причати о Римљанима и Београду, а не поменути чувени Римски бунар. Свима звучно име, али и не тако опипљиво. Мали је број оних који знају где се он тачно крије. Иако се он ни не крије, све време је ту испод. Баш поред чувеног Победника. У пролазу до којег воде велика гвоздена врата. Тешко да некога не би обузела језа док каменим степеницама све дубље залази у тамне ходнике. Можда је било због хладног дана, али се температура сваким кораком чинила све нижом. Разлог зашто су толики ходници изграђени није познат, што подупире мистериозност и сабласност овог места. Вероватно је такав ентеријер подстакао легенде истих карактеристика.

Занимљиво је да Римски бунар уопште није Римски, већ Велики. Изграђен је у осамнаестом веку током аустријске реконструкције тврђаве. Он је прекрштен од стране народа који је имао навику да све непознате грађевине приписује Римљанима. Тако овај подземни свет и данас, када знамо његово право име, носи лажни назив.
Интересантан због мистичности и дозе страха коју уноси, Велики бунар из истих разлога није место где се људи превише задржавају. Поготово клаустрофобичари. Они храбрији тврде да је једини разлог хладноћа. У сваком случају, ужурбани излазак био је подстицај више да већ усамљена Небојшина кула не буде изопштена из ове репортаже.