„СВАКУ ВЛАСТ ТРЕБА КРИТИКОВАТИ И СВАКА ВЛАСТ ЈЕСТЕ КРИТИКОВАНА“

На тему новинарства, односа новинарства некада и сад, новинарства и политике, односно новинарства и власти, о својим искуствима и из свог угла говори главни уредник дневног листа Данас, Драгољуб Петровић.

 

Драгољуб Дража Петровић је главни и одговорни уредник дневног листа Данас, новинар и колумниста Н1 и Недељника. Рођен је 6. децембра 1970. године у Београду. Новинарством је почео да се бави 1994. године у Борби, а затим са редакцијом листа учествује у осинвању Наше Борбе. Од 1997. године до 2006. је био стални сарадник независне ТВ продукције ВИН. У Глас недеље је прешао 1998. године. Као репортер, уредник репортаже и колумниста радио је од 1999. до 2006. у Гласу јавности. Тада је постао и колумниста таблоида Курир за који је писао недељну колумну под називом „Србија до Токија“. Од јуна 2009. ради у Данасу.

 

Тема сваког Вашег текста јесте политика, односно тренутна политичка дешавања у Србији. Одакле интересовање за ту грану друштвене деланости, јер знамо да сте одслушали само два семестра на Факултету политичких наука на политиколошком смеру и након тога уписали позоришну продукцију?

Политика мене не занима као професија. Врхунац моје политичке каријере је учлањење у СПО и лепљење плаката деведесетих, пре првих вишестраначких избора код нас. Касније ме апсолутно није занимала. Док је са новинарством прича скроз другачија. Одувек ме занимало и волео сам да читам све што ми дође под руку. Пасионирани сам читалац омладинске штампе још од краја 80-их година, која је у доба социјализма била критички насторијена према тадашњој власти и могли су се прочитати добри текстови. Деведесетих сам читао буквално све, пре свега Време. Никада нисам размишљао да ћу бити новинар и случајно сам постао тако што сам хтео да се бавим позориштем али ме мрзело да пишем сценарио за пријемни, па сам кренуо  у новинарску школу  листа Време. После ње смо могли да изаберемо где ћемо ићи на праксу и ја сам изабрао Борбу.

 

Колумне које пишете су неупитно сатиричне. Колико је окружење у којем сте одрастали утицало на такав начин изражавања и како проналазите толико начина за опис озбиљних дешавања на политичкој сцени?

Ја сам одрастао у позоришту где је мој отац радио. Био је позоришни и филмски глумац, не тако познат, али сам одрастао у том миљеу. Кум ми је био Драган Николић и због њега и оца сам заволео позориште и све везано за њега. Чак и моје данашње колумне личе на неке скечеве. Инспирације има на претек, поготово у овој тренутној власти. И пре сам писао против сваке власти, али ова се највише буни, зато ми и јесте занимљива. Највише колумни сам написао против Вука Јеремића када је био министар спољних послова, али се никад није јавио са намером да се жали. Док је код СНС-а очигледна преосетљивост на медије и волели би да их нема.

Који је Ваш став о критиковању власти?

Сваку власт треба критиковати и свака власт јесте критикована. Имам и доказе.

 

У времену када се све дели, на лево и десно, на наше и ваше, па и сами новинари, шта је боље за самог новинара, да се приклони пропагандним медијима или да се чини да је на опозиционој страни и да критикује власт?

Данас се праве се исценирани покушаји представљања неких новинара битнијих он оних других само зато што су чланови владајуће странке. Не оптужујем новинаре који раде за медије које подржавају Вучића, јасан ми је тај људски аспект бављења новинарством ради преживљавања. Мислим да је проблем у симболима тих истих медија, уредницима и директорима. Ја не бих могао да издржим да се бавим нечим као што је пропагирање нечега што не ваља.

 

Као уредник, постоје ли ствари које из неке предострожности или чак страха не дозвољавате да буду објављене, има ли забрањених тема

Кад почнете да се бавите новинарством схватите да никада не можете да угодите обема странама. Можете све стране да саслушате, али када пишете о нечему увек ће неко да се осећа оштећеним. Посебно када пишете о шкакљивим темама, проневерама или црним хроникама. Новинар навикне да ће неко увек бити љут на њега и да ће увек бити под великим притиском, осим ако не пише рецепте. Што се тиче претњи, њих новинари добијају на дневном нивоу бар пар, што по друштвеним мрежама, што лично, тако да једноставно огуглате и гледате то као део свог посла.

 

Која је цена независности и слободе једног медија?

Сваки медији је зависан од нечега и никада се не може све објавити. Али битно је да немате неки преширок дијапазон људи о којима не смете да пишете. Не би требало да се пише о оглашивачима, али ја и то радим.Увек сам се трудио да кршим правила. Некада сам писао и против уређивачке политике у листу где сам радио.Цена је то да нас људи тајно потапшу по рамену и захвале се што постоје људи као што смо ми.

 

Како је бити лидер једног дневног листа, на удару свих могућих ветрова?

Мислим за себе да нисам добар уредник. Ја волим да седнем сам пред компјутер и напишем колумну. А кад сте уредник, онда имате гомилу проблема које морате да решавате а које нису ни везане за уређивање новина, већ, на пример, за запослене, за текстове за које ни не знам да су изашли а некога су разбеснели, итд. Трудимо се да не одемо у сензационализам, али се и то дешавало док сам ја на овом месту, Битно је саслушати све стране, не бити острашчен, што више објективан и наравно, извинити се када погрешите.

 

Ко су за Вас прави представници новинарске професије?

То су прави таленти као што су Теофил Панчић, Александар Тијанић, Богдан Тирнанић…

Ја сам почео да пишем репортаже тако што сам се угледао на Перицу Вучелића. Што се тиче колумниста, волео сам да читам Бориса Дежуловића и Тању Торбарину. И највећи комплимент који сам добио је од Теофила Панчића, а то је да моје колумне подсећају на њихове.