Према најновијим подацима Светске здравствене организације, око 322 милиона људи широм света пати од депресије, што значи да се чак сваки 25. становник планете суочава са овим здравственим проблемом. Из извештаја Светске здравствене организације из 2017. године, од депресије у Србији пати сваки 20. становник, што значи да је овај проблем код нас заступљенији у поређењу са светским просеком. Исто тако, подаци износе још једну забрињавајућу чињеницу, а то је да симптоме депресије има сваки четврти грађанин Србије.
СРБИ КАО ИЗОЛОВАНИ СЛУЧАЈ
Јасно је да су разлози за то у интеракцији личности и индивидуалних трауматских искустава, генетске предиспозиције и средине. Поред личних окидача за депресију, такође и животни стандард и квалитет живота, као и околности у друштву и држави могу да у већој или мањој мери погодују настанку депресије. Начин на који се људи носе са проблемима и начин на који сагледавају неповољне околности доводи до депресивног помака. То значи да Срби другачије реагују на проблеме и стрес од осталих Европљана.
Валентина Јовичић, средњошколка, је пример младе, оболеле особе, која је на откривање своје дијагнозе чекала годину и по дана. Као петнаестогодишњакиња, обратила се лекару за помоћ због превелике исцрпљености, главобоље, умора и безвољности. “Прва постављења дијагноза ми је била пубертет, друга мањак гвожђа у организму, трећа мигрена, а тек четврта депресија. За тај дуг временски период, свака животна ситуација је изазивала бурну реакцију моје психе где сам после раскида краће везе са вршњаком, покушала самоубиство, а све то је резуртирало тиме да је после тих стресова и моја мајка оболела од депресије.” Из установе у којој је лечена није било одговора, али она није изоловани случај. Она дели судбину са сваким двадесетим становником наше земље.
Депресија и анксиозност су у значајном порасту на светском нивоу, али у Србији се овај пораст бележи из године у годину. Како су узроци ових поремећаја сложени, био-психо-социјално условљени, као и други поремећаји у психијатрији, сматра се да поред фактора наслеђене вулнерабилности, посебних карактеристика личности и развојних траума, фактор стресогених догађаја из социјалне средине играју кључну улогу у њиховом формирању.
Специјалиста неуропсихијатрије, дoкторка Мирјана Тодоровић тврди како бројни стресогени догађаји код нас, почев од деведесетих година прошлог века, са ратним дешавањима, економском кризом, бројним избеглицама, урушавањем вредносног система у продуженом трајању, створили су стање дуготрајне егзистенцијалне угрожености, бесперспективности и безнадежности. „То је пре свега видљиво код средње, најпродуктивније генерације становништва, а затим и код генерације младих, рођених у време или после тих догађаја.“
По свему судећи, питање о депресивности Срба се може придружити дебати о канцерогености осиромашеног уранијума. У нашим медијима се може видети, на недељном нивоу, по неколико наслова везаних за ту тему, али, нажалост, још није отворена тема депресије после посипања уранијума, иако из таквих околности логички произлази повећање броја оболелих од менталних болести.
Докторка Тодоровић такође сматра да су последични развој егзистенцијалне несигурности, губитак мотива и животних циљева, поремећај личних, породичних и друштвених вредности, као и исцрпљујућа животна борба, кључни фактор пораста депресивних и анксиозних поремећаја, уз поменуте специфичне факторе личности односно њене генетске и развојне карактеристике.
Недаће српског народа су свакако промениле сваки сегмент дотадашњег живота, значајно утицале на нарушавање здравља, свакако највише на људску психу. Због нездравог начина живота, игносирања и неконторисања сопственог здравља, превише споредних обавеза, рокова и сличног, многи ни не сазнају да су депресивни, или сазнају када је болест већ узела маха. Своје симптоме најчешће повезују са тренутним проблемима и временом.
Међутим, и они који су свесни своје дијагнозе и тога да су психијатријски пацијенти, због специфичних културолошких и социјалних фактора у нашој средини су свако мало стигматизовани и трпе различите социјалне последице. Због тога је честа појава узимања антидепресива без консултације психијатра, чиме се смањује социјална видљивост оболелих и онемогућује лечење дела оболелих.
Специјалиста психијатрије, докторка Мирјана Тодоровић објашњава да је чешћа таква упореба анксиолитика-бензодиазепина, него антидепресива, али комуникација преко интернета и друштвених мрежа, приступ информацијама како стручњака, тако и лаика, односно пацијената о симптомима поремећаја и лековима, доводи до пораста самоиницијативне употребе антидепресива. „Могући ризици оваквог понашања су проблем неадекватног избора лека за свој поремећај, неадекватно дозирање лека и тиме његова неефикасност или појава нежељених дејстава лекова, што све заједно доводи до компеомитовања правовременог и ефикасног третмана, који је битан за спречавање тежих облика поремећаја и њихове хронификације.“
Поред проблема са самоиницијативним конзумирањем лекова сличних антидепресивима, највећи проблем је непрепознавање симптома и потцењивање озбиљности ове болести.
Депресија је озбиљан психијатријски поремећај и не би је требало мешати са повременим или реактивним падом расположења, који сви могу да искусе. Њени симптоми могу бити лакшег и тежег интензитета, симптоми су дефинисани и бројни, често оштећују већину психичких функција и социјално функционисане и обично су дужег трајања. Најбитније прво разликовати депресивно располозење од депресије које је стање које траје најмање две недеље, а није узроковано дејством неке психоактивне супстанце, или директно узроковано неким органским обољењем. Основни симптоми су нерасположење, несаница, промена апетита, пад либида, интересовања, повлацење, губитак осецаја задовољства.
Приступ особама, које су оболеле од овог поремећаја се карактерише озбиљношћу, детаљним разговором о тегобама и могућим узроцима, животним проблемима,ематијом према њиховом патњи и стрпљењем, јер третман обично дуго траје, што захтева сталну психолошку подршку, осим медикације. Пожељан је и рад са породицом пацијената, како у циљу подршке осталим члановима тако и њихове едукације у вези поремећаја, јер оболеле особе често трпе неразумевање и изостанак подршке породице и социјалне средине. Најтежи облици депресије захтевају и болничко лечење и збрињавање, с обзиром на изражени ризик од суицида. Депресија код младих је посебан проблем. Код њих је суицидални ризик изражен, реаговање на медикацију различито, а психотерапијски приступ је спрецифичан, уз неопходност свеобухватног приступа, који обавезно укључује и рад са породицом.
Специјалиста психијатрије, РЕБТ и Схема терапеут, Тијана Мирјанић се слаже са чињеницом да је депресија главни узрок 800.000 самоубистава годишње на светском нивоу и да представља други водећи узрок смрти међу млађом популацијом, узраста од 15 до 25 година живота. Такође поред тога сматра да је депресија један од водећих узрока апсентизма и онеспособљености за рад у свету. ,,Депресија може нарочито уколико је тешка довести до потребе за реорганизацијом породичносг система који се мора додатно адаптирати у циљу повећања подршке депресивној особи, као и око потренцијалног преузимања обавеза особе која је изражено депресивна. Уколико постоји рекурентна, психотична, ступорозна или тераппорезистентна депресија постоји ризик и од исцрпљивања чланова породице због дуготрајности болести. Тада је потребно саветовати породицу и радити са њом.” Више информација о овом делу тражено је и од Института за ментално здравље Србије, чији је одговор изостао.
Још један од проблема јесте појава интернета и друштвених мрежа, за чији узрок социолог Дејан Вучковић наводи да се сматра да ексцесивно коришћење интернета и друштвених мрежа, што је посебно карактеристично за младе, доводи до смањења креативних потенцијала индивидуе, подстиче развој површности интелектуалних процеса, компромитује процес сазревања и прихватања животних улога и циљева, изазива пасивизацију и изолацију од реалних социјалних контаката, смањење емпатије према другима“. Све наведено јесу заправо психолошки узроци депресије, чиме се на овај начин повећава ризик за њен развој код осетљивих индивидуа.
У вези са проблемом који је задесио Валентину, али и сличних проблема који су веома чести код већине пацијената оболелих од депресије, др Тијана Мирјанић верује да треба појачати информисање становништва о симтомима депресије и како је препознати, а што је задатак и лекара почевши од примарног све до терцијарног нивоа заштите. “Изузетно је важно едуковати становништво али и деловати превентивно увођењем здравих стилова живота и промовисати психотерапију као обавезан део металне хигијене који уједно служи и као превенција менталних болести.“
Услед околности у свету у којем живимо, у којима се од нас очекује све бржи начин живота и који нам оставља све мање слободног времена како за рекреацију, забаву са пријатељима тако и све мање времена за едуковање о веома важним стварима, чији је значај готово неприметан због преокупираности обавезама и задацима који долазе из свакодневном живота, претпоставка да ће депресија до 2020. године постати водећа болест 21. века, постаје чињеница коју потврђују у великој мери како лаици тако и стручњаци.
С обзиром на то да и Светска здравствена организација упозорава да би депресија могла ускоро постати водећи узрок обољевања на листи узрока болести и смрти на светском нивоу, чак испред кардиоваскуларних обољења и карцинома, доктори се једногласно слажу за обестињавање прогнозе.
Њиховом мишљењу се придружила и др Тијана Мирјанић, као и социолог Вучковић који тврде да се ментално стање грађана Србије у скорије време неће значајније мењати, као ни утицај стигматизовања, због недовољне просвећености народа, те да ће то итекако довести само до повећања броја депресивних. Стога закључујемо да ће се овај тренд не само продужити већ ће и наставити да се шири.
Последњи радови
Студентски радови29. мај 2018.ДЕПРЕСИВНА СРБИЈА
Вести из несвести29. мај 2018.НЕЗДРАВЕ СРПСКЕ УСИЈАНЕ ГЛАВЕ
Студентски радови29. мај 2018.ЖЕЉА И ПОДРШКА-ПРЕСУДНИ ЗА УСПЕХ
Студентски радови29. мај 2018.МЕСТО СУОЧАВАЊА СА ЉУДСКОШЋУ