Студентски радови

МЕСТО СУОЧАВАЊА СА ЉУДСКОШЋУ

29. мај 2018.
Кристина Михајловић

Азил за напуштене животиње, пре свега псе и мачке, у Панчеву, постоји од 2005. године. Од тада па све до данас функционише упркос многобројним проблемима који га прате. Неколико пута је био пред затварањем, због наизглед нерешивих питања која су увек успевала бити превазиђена и решена захваљујући јакој вољи и жељи љубитеља животиња, који нису никада одустајали.

Међутим, капацитет места је 30, а дешавало се да се некад тамо налази чак и дупло више паса и мачака. То је највећи проблем годинама уназад, велика жеља људи али мале могућности. Како каже председник Друштва пријатеља животиња „Љубимци“, Иван Курајов, у склопу чије се организације налази и сам азил, претходне власти нису одвајале предвиђену количину новца и велика свота је отишла у друге сврхе. Због тога ово предузеће опстаје највећим делом од донација добрих људи, рада волонтера, доприноса запослених и ретких субвенција. За 13 година рада прихватилишта, кроз њега је прошло преко 1000 животиња, а уз разне акције које организују већ 22 године, удомљено је преко 5500 љубимаца.

Разређен саобраћај, насеље са малим бројем становника чије су куће стотинама метара даље, затим непријатни мириси, псећи лавежи , завијање и само један човек у радном оделу су прво што видимо, чујемо и осетимо док тражимо азил. На самом прилазу затичемо чувара, а иза њега уредно сређен прилаз Управи, у центру самог парка. Не постоји велики знак на улазу, па осим чудних мириса и лавежа ништа упечатљиво не означава место. Испред канцеларија, које воде до боксева, највидљивији је знак на којем пише да је приступ незапосленима строго забрањен. Унутрашњост просторија је доста скромна. Пар радних столова, столица и преко педесет фасцикли са сликама и детаљним описима карактеристика прихваћених животиња.

Запослени у канцеларији се баве администрацијом и у смени их има двоје. Неретко се деси да људи угрожене и остављене животиње донесу прво код њих. За њих овај посао има само једну ружну страну, а то је сусрет са повређеним или болесним животињама. Ниједном запосленом није лако  када наиђу на такве случајеве. Колико год година радили ту, никако се  не могу навићи на такве слике и због тога увек реагују пре свега срцем и пре било какве помоћи прво пруже руку пуну љубави јер знају да им је то тад најпотребније. Потом их воде у канцеларију, где их загреју, нахране и упишу у регистар. Ветеринар долази скоро сваки дан, али и по позиву. Након што прегледа новајлију и пружи медицинску помоћ, уколико је потребна, он даје односно не даје дозволу за удомљавање. Затим се организује тим кој ради на промовисању активности и тражењу привременог или сталног смештаја за азиланте. Сваког викенда се, на више места у граду, спроводи акција удомљавања где се изведе по пар љубимаца који су спремни да нађу свог новог власника. Животиње се не предају било коме. Детаљно се проверава ко је, где и како живи потенцијални удомилац, јер постоје одређени услови који морају бити испуњени. Такође, последњих пар година, активност на друштвеним мрежама им је убрзала и још више активирала процес удомљавања.

Нажалост, превише је напуштених и луталица а за пружање помоћи се јављају стално исти људи. Најтеже је удомити нерасне псе, старе и болесне. Углавном људе интересују ,,модерне” расе и штенци. А старији и болесни, као и мешанци, остају у азилу и деле исте муке.

Храну добијају редовно, мада у скромним количинама. Места немају довољно, али код њих важи стара изрека да кад чељад није бесна, ни кућа није тесна. Ипак оне неприлагођене одвајају од осталих и свакодневно се ради на њиховом понашању. Дресери волонтери, долазе и проводе са њима пар сати дневно. Заједно са њима, долазе и волонтери који воле да их мазе, да се играју са њима и ,једноставно, да буду у њиховој близини. Током зиме, једни другима греју тела иако у свакој кућици, иначе од цигли и са кровом, постоји изолација и ћебад. Новца за грејање нема, али их то незауставља у постизању циља. Циљ је да се током зиме више ниједна животиња не смрзне. Зато у низу својих акција, имају и зимску, а то је прављење преносивих кућица са изолацијом и постављање по целом граду, као и едукација суграђана о прављењу истих.

Новца нема довољно ни за шта. Храну набављају запослени на разне начине, јер од тога зависи живот свих њих. Неки дођу толико изгладнели да би их одсуство једног оброка дотукло. Лечење је најскупље. Прегледи су бесплатни као и стерилизација и вакцине, али јаче терапије и теже операције су немогућа мисија још увек. Око трећине паса у азилу, свој живот заврши еутаназијом. По речима Курајова, то се обавља у складу са Законом о еутаназији, који је иначе у процесу прихватања.

Поред болести, јавност је све више упућена у насилничко понашање људи према животињама. У Србији се појављују снимци са сигурносних камера, фотографије пролазника или станара, док манијаци доказују своју снагу над беспомоћним бићима. Поред физичких повреда, љубимци доживе и велики стрес. Тако уплашени, угњетавани и измучени, заврше или на улицама или у азилу, где су им потребни месеци да се опораве.

Међутим, опомене и тужбе таквим лицима ништа не значе и не спречавају их у намери да спроводе своја недела. Поучени искуствима својих родитеља, баба и деда, често се старије особе не уздржавају да сервирају отров луталицама, јер им смета њихово лајање или имају страх, нарочито на селима.

Погледи свих тих невиних бића. Искрене и сузне очи које вапе за контактом. Први корак ближе к њима и њихово савијање и повлачење уназад од страха или секундарно махање репом и приближавање капији од среће. Најнежнији додири и пољупци. Опуштање и оних који се плаше и отимање за човекову пажњу. Даривање њиховим скромним играчкама када им постанете драги. Али и тај сетни поглед када схвате да их и ви напуштате. На то нико не може остати имун. Сви одлазе, они остају. Од јутра до јутра, имају једни друге и њихове пазитеље.

“Ако нахраниш гладног пса, неће те угристи. То је основна разлика између пса и човека”