Студентски радови

ЖЕЉА И ПОДРШКА-ПРЕСУДНИ ЗА УСПЕХ

29. мај 2018.
Кристина Михајловић

Осми аутомобилиста на свету, највиши професионални возач, Панчевац који осваја сваки турнир на којем се такмичи, а за чије име нажалост зна јако мало Срба, прегазио је много препрека које су испред њега биле постављене и остварио свој сан, Душан Борковић.

Презаузет распоред спортисте који се налази на врху света у свом послу, није га спречио да једно сунчано јутро одвоји за разговор. Како каже, прву јутарњу кафу увек пије са супругом, откад су се упознали па све до данас, али зна да се она неће љутити због овог изузетка. Преко пута његовог дома, отворио се пре пар дана нови кафић, стога је предложио да ову кафу попије ту јер не верује да ће у скорије време имати шансу да исту попије ван аутомобила.

,,ТАЛЕНАТ ЗА ВОЖЊУ САМ НАСЛЕДИО ОД ОЦА”

У пријатној недељној атмосфери новог места, модерног ентеријера и шареног јеловника, уз оброк салату и црну незаслађену кафу, Душан је без устезања започео причу о својим почецима.

,,Када из ове перспективе размишљам о почецима своје каријере, чини ми се да ми је одређена по рођењу. Мој отац био је шампион старе Југославије у мотоцицклизму, возио је трке камиона, а природно свуда ме је водио са собом, тако да слободно могу рећи да сам одрастао на тркачким стазама.”

Не чуди што је прво поменуо свог оца, с обзиром на то да му је он био и остао животни узор.

,,Свој први картинг добио сам 1993.године, а већ следеће године возио сам прву картинг трку. Био сам један од најмлађих возача и као дебитант трку сам завршио на четвртој позицији. Своју прву титулу у картингу освојио сам 1995. године и тако је било шест година за редом. Две године касније постао сам и најмлађи добитник златне кациге, а после и најзначајнијег признања у аутомобилизму, дијамантске кациге. Са поносом увек истичем својих 12 националних титула, али моја пуна афирмација креће са титулом првака Европе на брдским стазама 2012. године. Од тада моја каријера креће узлазном путањом у европским и светским оквирима. Тако да сам ишао степеник по степеник, али мислим да је то и једино исправно.”

Током разговора примећује се поштовање које има према породици и одређен покрет руку при помињању најближих.

,,Аутомобилизам је изузетно скуп спорт, могу рећи прескуп. Моји родитељи су све уложили да бих ја могао да се такмичим. Отац је сав новац који је зарадио уложио у мене, односно у мој сан.На вишим ранговима такмичења кључну улогу имају спонзори и подршка државе јер је у супротном немогуће постизати резултате.”

,,НЕ ПОСТОЈИ ОПРАВДАЊЕ ЗА ОДУСТАЈАЊЕ”

,,Проблеми са буџетом узрокују свакодневи стрес, због којег је тешко функционисати и фокусирати се на тренирање, тестове, исхрану,као и саму вожњу. Кад год кренем на неко такмичење или припреме, стално размишљам да ли ћу имати и сутра довољно новца за трошкове или се враћам кући. Рећи ћу Вам да само шасија аутомобила који сам возио у Светском шампионату вреди пола милиона евра, а где су све друге ствари. Да бисте имали врхунске резултате у овом спорту неопходно је да иза себе имате безрезервну подршку државе и спонзора, иначе тешко да другачије могу да се постижу добри резултату без обзира на таленат и труд.”

Док је говорио, створила се гужва у кафићу и од буке се једва чуо чак и његов врло дубок и јак глас, али, како је и сам казао, навикао је на мноштво људи, оштре звукове мотора и шкрипу гума, толико да му је то као природно окружење, па галаму ни не примећује.

,,Ја  сам током целе прошле сезоне и константно бринуо да ли ћу имати довољно финансијских средстава да наставим сезону. Невероватан је број пехова који су ме задесили са аутомобилом, сударима на стази, судијским одлукама. Најгори од свих је био кад сам за мало изгубио шаку, али за мене одустајање никад није била опција и срећом породица ме је подржала у потпуности.”

,,АЛИ ЈЕДНА СТВАР МЕ БАЦИЛА СА ПУТА…”

Када је изговорио ову реченицу, променио је тон обраћања, одложио есцајг и максимално озбиљан и концентрисан, наставио је где је стао.

,,То је  изненадни губитак оца 2015. године, без обзира што је то приватна ствар, било ми је јако тешко да смогнем снаге и наставим без њега. Те године сам постао по други пут европски шампион, али нисам могао да будем толико срећан јер њега први пут није било уз мене при тако великом успеху у каријери.” Били су то они моменти, који представљају право искушење да се сачува самопоуздање и скупи снаге да се крене у нову трку. Како каже, тај период је оставио иза себе и нада се да се никада више неће поновити. После летње паузе која је уследила доживео је прави препород на азијској турнеји и све је дошло на своје место. ,,На светској сцени бити у првих 10 возача се сматра успехом, тако да по томе, треба да будем заиста задовољан са својом осмом позицијом, што и јесам. Нико са Балкана никада није дошао ни близу и због тога ми је посебно драго што сам успео да доведем нашу земљу. Али ја увек тежим ка најбољем пласману и не задовољавам се мањим.”

,,УЗ ЖИВОТНИ АДРЕНАЛИН УСПЕХ ЈЕ НЕМИНОВАН”

,,За мене је била посебна част да се нађем у друштву возача као што су Себастијан Лоеб, Иван Милер, Тарквини, Хуфф. Већ идеја да само возим са њима била ми је феноменална, а осећај који сам имао у ситуацијама у којима су ми гледали у леђа је неописив. Дивно је то када се неко ко је до тада за тебе био недодирљив, на пример прикључи кампањи за подршку људима из Србије који су били угрожени поплавама.”

То се управо десило са готово свим WТЦЦ возачима које је замолио за помоћ када су Србију задесиле катастрофалне поплаве 2014.године.

,,Сви ти напредци у мојој каријери и сретање и превазилажење мојих, до тад, узора, само су ме терали да идем још јаче, још боље и још брже ка првом месту на свету. И тај адреналин ме држи сваког дана, од јутра до мрака. Иначе ми тркачи се дружимо ван стазе, неко мање неко више, али и током викенда сваки шампионат направи промотивна дружења где проводимо доста времена заједно.Ми смо као једна велика фамилија, заједно са организаторима шампионата, с обзиром да проводимо много времена заједно током читаве године. Али ништа не би било потпуно, да моја супруга већ годинама не дели сва ова искуства са мном и не учествује, некад у шали кажем, и више од мене.”

Она је завршила Економски факултет и задужена је за комплетну организацију тима. Као једина жена у тиму, Душан наглашава да баш она има највећи ауторитет.

,, На сва путовања идемо заједно, нераздвојни смо. После мојих родитеља, она је једина која се усудила да ми буде ослонац у овој борби. Кад све саберем и одузмем, једино што је потребно јесте жеља и подршка. Ако то постоји, за све остало се можемо изборити и бити најбољи. “