Знање и умеће старих мајстора, као основна животна делатност оличена у занатима и рукотворинама необичне лепоте, очувани су до данас.
У ери напредне технологије, у Србији и даље бројни мајстори покушавају да од заборава сачувају старе занате и одрже породичне традиције.
У малим радионицама, смештеним у старим кућама или подрумским просторијама, труде се да очувају начин обраде и технику рада из давнина.
Појам „занат“ је балкански турцизам арапског порекла и означава вештину или знање.
Поједини занати, основани на прастаром искуству старословенске и азијске културе, били су важна привредна грана старих насеља.
Први подаци о занатима налазе се у српским владарским повељама из 14. века, у пописима занатлија који се, заједно са селима и имањима, додељују одређеним манастирима.
У попису становништва из 1455. године забележене су занатлије: ковачи, обућари, кројачи, кожухари, месари, пекари, грнчари, клесари, колари, воденичари, крчмари и травари.
Доласком Турака, помињу се нови занати оријенталног порекла којима су се углавном бавили муслимани и који су били везани за градове – кујунџије, бравари, табаци, ћурчије, казази, папучије, бербери, сапунџије, поткивачи, казанџије, сабљари, бозаџије и халваџије.
И код затечених заната почела су да се примењују нова, оријентална умећа, посебно у обради коже и метала, па се тако некадашњи златари називају кујунџије, а штављачи коже – табаци.
Средином 16. века у Призрену је забележено педесетак, а у Београду тридесетак заната, а значајна занатска средишта били су и Ужице, Ниш и Смедерево, као и сви градови на Косову и Метохији. За разлику од града, по селима је постојао знатно већи број ковача, воденичара и грнчара, као и осталих занатлија везаних за примитивнији начин живљења.
Половином 18. века постепено је растао број занатлија – хришћана, највише Срба и Цинцара, који су били: пекари, механџије, кујунџије, опанчари, ћурчије, терзије, бојаџије и др.
Занатлије су биле организоване у удружења занатлија – еснафе, који су се старали о школовању подмлатка и унапређењу заната, водили бригу о члановима који нису могли више да привређују и решавали спорове у сопственим редовима, а за заштиту својих права пред властима иступали као целина.
Школовање и обука трајали су годинама – шегрт (занатлијски ученик) полагао је испит за калфу (занатлијски помоћник), а калфа за мајстора.
Током 19. века, после ослобођења од турске окупације, српске занатлије преузеле су примат у бављењу старим занатима у Београду и другим градовима Србије.
Крајем 19. века потребе за занатским производима јењавају због појаве приступачније полуиндустријске и индустријске робе. Занатска производња постепено је слабила и одумирала, а у првим деценијама 20. века услужне делатности све више постају особеност градских и варошких занатлија.
После Другог светског рата нестају друштвене и економске основе занатске производње, пропагирањем масовне индустријске и ниподаштавањем вредности ручног рада.
Традиционалне алатке занатлија, полупроизводи, производи и инвентар појединих радионица, данас су предмети музејских збирки од велике вредности. Они су сегмент материјалне културне баштине и сведочанство једног времена које је нестало у свеопштој модернизацији и глобализацији свакодневног живота.
