Репортажа о Казнено-поправном заводу
Српски Алкатраз или „затвор затвору“, свакако мислимо на Забелу
Највећи затвор у Србији, близу Пожаревца, Казнено-поправни завод Забела, има посебну легенду свог настанка на чије се спомињање и највећим криминалцима диже коса на глави. Кнез Милош Обреновић, заљубљеник у коње, који је на оближњем имању Љубичево основао ергелу, упитао је становнике града Пожаревца, шта би они желели да им сагради. Нудио је болницу, нудио им школу, али они су рекли да би највише желели – затвор. Изненађени кнез у чуду их је упитао зашто баш желе затвор, а они су одговорили: Да будемо ближе нашој деци! И тако је настао чувени „Српски Алкатраз“.
Сама помисао на Казнено-поправни завод изазива страхопоштовање, али тек када се појавите и станете пред онакве зидине, заледи вам се крв, а онда вам постане јасно зашто баш ту бораве највећи криминалци и убице. Полако, улазећи у затворски круг, након затварања огромних металних врата сетих се Дантеове поруке, која ми је тек сада постала јасна: „Ви који улазите, оставите сваку наду!“ Најстрашније у Забели свакако је „затвор у затвору“ како се зове посебно одељење унутар 7. павиљона, опасано још једним, дебелим, непробојним бетонским зидом, затвор којег даноноћно чувају стражари. За сваки случај, около „затвора у затвору“, у којем је смештен и Легија, патролирају и одабрани припадници жандармерије, у пуној спреми као да ће на ратиште. Невероватан призор свих тих потиштених, а донекле и бесних затвореника, који имају само сат времена за предах и шетњу унутар зидина затвора, уз пратњу чувара, а остала 23 часа проводе у ћелијама, у којима је простор довољан само за кревет, сто, евентуално столицу. Шанса да се побегне из таквог затвора је јако мала, али у то се тек можете уверити када дођете у затвор, а још више када уђете у електронску собу у којој има много телевизора преко којих више полицајаца све прати са надзорне камере, тако да тек тада увидите да није све баш као на филму, када затвореници углавном успешно беже из затвора.
Посебно одељење, названо „затвор у затвору“ 7. павиљона са зеленим подовима и вратима тамније зелене боје, невероватно подсећа на болницу. У том одељењу су смештени највећи криминалци, убице, терористи. Најпознатији је Милорад Улемек-Легија, осуђен на 40 година затвора, због убиства премијера Зорана Ђинђића, а још отприлике 100 таквих робијаша је смештено на том одељењу. Велики проблем овог затвора постаје то што је све више злочинаца, а све мање места унутар зидина. Најстрашнији осуђеници имају три оброка, али за разлику од оних осуђених за мање злочине, не могу јести ван ћелије, него им се храна искључиво доноси у ћелију из које не смеју да излазе. Страшна је судбина оваквих затвореника, али наравно са заслугом. Разговор телефоном им је дозвољен једном недељно, уз обавезно прислушкивање, једини изузетак када разговор не сме бити прислушкиван је разговор са адвокатом. Када најтежи затвореници стигну у посебно одељење, они ту остају на испитивању 2 године. Уколико њихово понашање буде узорно, постоји могућност премештања у блажи третман извршења казне.
Затворски круг личи на башту, лепо је уређен, пун зеленила и цвећа. Затвореници се шетају, неки телефонирају преко говорнице, врло су недружељубиви и тешко је било шта их питати.Свако ради нешто своје, свако је у свом намученом свету. Из њихових погледа се види туга, из неких бес, а неки су потпуно равнодушни, вероватно зато што су се на такав живот навикли. Тим двориштем поред зеленила, преовладава сивило, а то су њихова одела у којима они морају свакодневно бити. Водич који је мене спроводио каже да су најчешћи затвореници они који дилују дрогу и то је просто незаустављиво. Баш из тог разлога, затворенике терају да се што више баве спортским активностима. Лети имају базен, па се такмиче у пливању, а зими имају теретану, како би што више вежбали и подстицали себе. За сваки напредак и постигнут резултат добијају неку награду, што им је још већи подстицај за вежбање.
У сваком затвору постоје особе које добијају статус вође. Рецимо, у овом затвору је, као што већ претпостављате, Легија, јер сви затвореници сматрају, на основу његових поступака, да је он особа којој се треба покорити. Статус лидера у затвору постаје највећи проблем када се одслужи казна, јер статус који су имали у затвору на слободи се губи и они постају поново нико и ништа, а неки најчешће то „лече“ поновним доласком у затвор.
Казнено-поправни завод Забела је највећи затвор у Србији и не каже се за џабе „Забела је затвор затвору“..
