Интервју недеље

ПОСАО МИ ЈЕ ЛУТРИЈА

16. април 2017.
Маја Митић

Анђелко Обрадовић

Он је београдски такстиста већ двадесет година. Има жену и двоје деце. Тренутно је члан Лукс таксија и његов службени број је 952. Његове вожње су по Београду, Србији и земљама у окружењу. За себе каже да је мало другачији таксиста, говори енглески језик, ради са многобројним страним пројектима у Београду, туристичким агенцијама, Београдским универзитетом, политичарима као и разгледање града на енглеском језику.

Као мали маштао сам да постанем пилот. Био сам очаран висином и авионима. Желео сам да превозим људе из једне земље у другу. Стварност је мало другачија. возим људе али на жалост у аутомобилу. Ипак, највише ме радују вожње до аеродрома, тада сам некако најближи својим сновима.

У његова кола улазиле су разне личности, политичари, познати, тв водитељи али и обични грађани. Било је и просјака који су се правили да имају пара само да би се одвезли до жељеног места, али такве је умео одмах да препозна.
Возио сам јако велики број познатих личности, нећу из пристојности откривати које. Али, , пријатни су за дивно чудо. Можеш са њима поразговарати о свему, о животу, нашалити се. Скроз су опуштени. Док су политичари обично надмени и помало умишљени. Једва да ти кажу на које место да их одвезеш, ћуте и очекују да им читаш мисли, па отприлике исто као и на телевизији.

Осим што је возач, он је психолог, пријатељ али и раме за плакање.
Једном ми је у кола ушао један младић. Ћутао је све време и баш је изгледао тужно. Нисам желео да започињем било какву тему. Ћутао сам и мирно возио. Младић је одједном кренуо да прича како га је оставила девојка. Испричао ми је целу њихову причу, били су заједно пар година и сада је ваљда нашла другог. Насмејао сам се, па и ја сам био оставлен у његовим годинама, али никада нисам плакао због љубави. Тада сам му дао неколико савета, онако као отац, и било ми је драго што сам му помогао и усрећио га бар за неко време.

На његовом послу никада није досадно, увек се нешто дешава. Ради са људима и немогуће је а да дан не проведе у смеху. Увек је у центру збивања. Разговара са људима различитог профила и сматра да му је посао изузетно занимљив. Тако се једном возио око Славије, а у кола му је ушла једна жена и рекла да је видовита и да ће погодити цену вожње до њеног места. Рекла је ко из топа 1300 динара. Наравно, када су стигли на то место није било толико, већ дупло више, али му је било изузетно занимљиво што је све време гледао у таксиметар и размишљао да ли ће погодити цену.

Највише ме је изненадило да жене више пију од мушкараца. Има једна анегдота са пијаном странком. Било је зимско јутро око 8 сати, испред кафане Каленић ме зауставља човек лепо обучен капут, сако, кравата, акт ташна. Деловао је савим нормално. Седа и каже Сремчица. После пар минута погледам у ретровизор, а он спава. Стижемо у центар Сремчице, стајем и покушавам да га пробудим гласом али без успеха. Дрмам га за раме, ништа и тако 5 минута. Излазим из аута, отварам задња врата и стављам га у седећи положај покушавајући да га пробудим, опет ништа. Народ пролази и гледа ме са чуђењем шта радим, не знајући шта се у ствари десило. Мисле да га малтретирам, блам. После десетак минута мога покушаја да га пробудим, човек ођедном као да га је неко укључио у струју скочи извади паре и без речи изађе из аута.

Каже да се дешавало да муштерије немају довољно новца али је умео да опрости дуг. Наравно било је и ситуација када се баш наљутио, али каже, све је то посао.
Деси се да људи журе, да им је хитно потребан превоз, да немају довољно новца, или га немају уопште. Изађем им у сусрет. С мојом љубазношћу и толеранцијом све на крају буде како треба.

Његов посао је изузетно ризичан, уверено говорећи, каже да је то игра на срећу. Никад се не зна ко може да му уђе у ауто и шта све може да се деси у току вожње. Помоли се свакога јутра пре него што крене да ради, јер се тако осећа сигурно. Исприча се са људима, понешто научи од њих, чује доста занимљивости и употпуне му дан. Устаје јако рано и половину свог времена вози.
Устајем у три или четири ујутру. Одлазим да покупим муштерије, вартим се кући на сат времена, па опет у току дана, кад је највећа гужва будем напољу и чекам. Криво ми буде када не будем цео дан код куће са породицом али то умем да надокнадим. Нпр. захваљујући мојим странкама увек знам који парфем да купим за моју супругу. Када ми се свиђа неки парфем, на крају вожње похвалим их за избор парфема, а оне одмах одају име парфема. Не морам да идем у Сефору и да се губим у тестерима.

Сматра да као и све у животу и његов посао има и лепе и ружне стране.
Нешто најлепше чега се сећам јесте то да сам присуствовао веридби. Сачекао ме је један младић са огромним букетом, поклонима, медведом, и још неким балонима. Помогао сам му да све упакује у кола. Када смо стигли испред неке куће, позвао је некога на телефон, рекао да изађе и да је он испред и да чека. Затим ме је замолио да му помогнем и да држим све оне поклоне док он нешто ,,обави’’. Испред куће изашла је девојка, он је клекнуо и запросио је. Ја сам девојци уручио поклоне. Био сам први који је сазнао да су се верили и први који им је честитао. После сам им ишао и на свадбу, једноставно, склапаш пријатељства.

Било је и ружних ствари, присећа се, које су га искушавале да учини нешто што не би желео.
Једно вече преко радио мреже примим вожњу на Бановом брду. Из зграде излази мршав, старији човек арогантног понашања улази у ауто и без поздрава каже:„Стара Пазова“. Понашао се као криминалац, вади пиштољ, прети, тражи да брзо возим. Био сам на опрезу и чекао његов следећи корак. Долазимо у Пазову, он ме наводи до адресе. Заустављамо се испред велике лимене капије у непрометној улици. Мрак, тишина. Излази из аута, долази до капије звони, дозива….ништа. Постаје агресиван, почиње да шутира капију, дозива неког, али нико не отвара. Враћа се до мене, отвара сувозачева врата и баца 1.000 еура на седиште и тражи да колима развалим капију. Цифра лепа, штипа за очи, али одбијам. Враћа се и седа у ауто и тражи да гавозим у једну од илегалних јавних кућа које се налазе у окружењу. И тада почиње да се полако отвара, прича како је дужник требао да му врати дуг, како су се договорили да дође у Пазову по новац, а нико не отвара капију. Враћамо се за Београд, прича, не затвара уста, грли ме, смеје се, прича о породици, свом животу….сасвим друга особа. Позива ме у кафану на вечеру и на крају плаћа све уредно и остваља ми огроман бакшиш.

Колико год посао уме да буде захтеван и да доживи свакакве непријатности, задовољи се на крају дана фином цифром коју зада себи пре почетка посла. Бакшиша увек има, каже да је то неписано правило да се конобару и таксисти увек остави бакшиш.
Највише зарадим од странаца. Они не штеде, остављају фин бакшиш. Један старији човек, странац, оставио ми је 50 евра. И рекао да задржим кусур. Заиста ми је то био леп дан. Са њима волим да разговарам на енглеском али и да их учим неким нашим речима. Буду те вожње јако занимљиве.
Док наши не, не воле да оставе ни динар. Некад буде нека ситница, кажу оно из пристојности да заокружим цену, па тако добијем који динар вишка али слабо. Нисмо ми јака земља за остављање бакшиша.


За себе каже да је изврстан возач, поштује све саобраћајне знакове и увек се труди да стигне на време. Најпажљивије је возио када су у кола ушла два полицајца. Каже да је толико полако возио, стајао на сваком пешачком прелазу чак иако никога није било, па су га замолили да мало пожури и тек се онда опустио.
Изузетно му је драго што је са свим странкама које користе његове услуге остао у јако лепим односима и што има небројено много колега, са тим се човек данас не може похвалити.

Време разговора морало се привести крају. Има следећу муштерију, не сме да закасни. Радује га што му је следећа вожња до аеродрома. Тамо где воли највише да иде и машта о својим сновима.