Србин је спојио шах и бокс, а Белгијанци салсу и трамболине

– Да ли си за партију шаха?

– Наравно, само да навучем боксерске рукавице.

Многима ће овај разговор звучати потпуно ненормално, али ту ничег спорног нема, ако сте шаховски боксер наравно.

Постоји на десетине широко распрострањених спортова, али ван ’мејнстрим вода’ има на још стотине различитих и медијски мање заступљених спортова. Неки су прихваћени на више континената, док се неки играју само у појединим земљама, регионима, па и селима.

Шутирање голењаче

Шутирање голењаче (тибије, кости потколенице) је део Котсволд игара, турнира старог 400 година. Име открива поенту игре – шутирање голењаче је дисциплина у којој учествују двојица такмичара, а циљ им је да оборе један другог, тако што се шутирају у голењачу.

Игра се на три освојена поена, који се стичу сваки пут кад оборите противника. Победник иде у следећу рунду и тако све до финала. Такмичарима је дозвољено да ставе сено у своје панталоне како би мало ублажили ударце, али ’мало’ је ту кључна реч, пошто нема тог сена које ће вас заштитити када јаки и масивни Енглези почну да шутирају.

Босабал

Босабал је вероватно најбољи производ који Белгија има, уз чоколаду, помфрит и стрипове.

bosabal

Босабал комбинује елементе фудбала, одбојке, гимнастике и капоеире, а терен је мешавина замка на надувавање и трамболине. Да, ово је најзабавнијии спорт у историји.

Игра се између два тима, који могу да броје од три до пет чланова, од којих један (нападач) увек мора да буде на трамболини у центру свог поља, док су остали позиционирани око њега.

Тим који први стигне до 25 поена је победио, поен постигнут са трамболине вреди као три, док остали вреде један.

Поред Белгије, овај спорт заступљен је и у Бразилу, Немачкој, Шпанији, Кувајту и другим земљама, у којима постоје професионални клубови.

Име потиче од бразилског музичког правца „Босса нова“, а босабал судије су уједно и самба инструктори. Они надгледају меч, али такође користе бубњеве, грамофоне и микрофоне и тако пружају музичку подршку играчима. Како све то изгледа погледајте овде.

Шаховски бокс

Шаховски бокс је популаран спорт у Финској, а само име и каже шта је – мешавина шаха и бокса, спој ултимативних менталних и физичких способностиспој ултимативних менталних и физичких способности, барем тако тврде организатори.

Партија је подељена у 11 четвороминутних рунди, у којима се наизменично смењују шах и бокс, с тим што игра креће и завршава се шахом. Победник је онај ко први матира или нокаутира противника.

Ко је први добио идеју за овај луди спорт? Србин, наравно.

Шаховски бокс какав данас постоји први пут је виђен у стрипу Енеса Билаловића, аутора рођеног у Београду, који се у Француској прославио под псеудонимом Енки Билал. Он је 1992. нацртао стрип у којем се појавио и овај спорт. Ипак, појединци не прихватају њега као изумитеља спорта, већ корене виде у финском филму из 1991. “Uuno Turhapuro, herra Helsingin herra”.

Краљевски карневалски фудбал

kraljevski karnevalski fudbal

Енглески градић Ешборн поприште је једног од најлуђих спортова на свету. Пред велики пост сваке године, у овом месташцу играју се две утакмице краљевског карневалског фудбала, у којем учествује скоро сваки мушкарац, жена и дете који се у том тренутку задеси тамо.

У том спорту постоји само једно правило – никога не убити. Игра започиње у 14 часова, када локални великодостојник баци лопту у полуделу масу, која је подељена у два тима – становнике који живе северно и јужно од реке која дели Ешборн.

Циљ игре је постићи гол, а терен је цео град. Голови се налазе на местима два стара млина, удаљена скоро пет километара један од другог, а гол се постиже тако што неко удари лопту три пута о означено место на млину. Лопта се може шутирати и ударати и рукама и ногама

Не зна се тачно од када ова игра датира јер су подаци уништени у великом пожару који је захватио град крајем 19. века. Претпоставља се да постоји од 14. века, када се уместо лопте користила одрубљена глава, бачена у масу после јавних погубљења.

И сами се уверите у лудило овог спорта.

КСАРМ

КСАРМ је бруталан спорт који комбинује елементе обарања руку, кик бокса и џију-џице, настао у Сијетлу 2008. године.

Двојица такмичара струком су везана за сточић, док су им леве руке прилепљене једна за другу. Боре се у три рунде од по 60 секунди, између којих су једноминутне паузе.

Победник је онај ко нокаутира противника или сакупи више поена, који се додељују на основу чистих удараца, захвата или стандардних обарања руке. Забрањено је ударати противника у врат, потиљак, а негативни поени се добијају и при избегавању борбе, што је тешко с обзиром да сте буквално прилепљени за противника.

Подводни хокеј на леду

Подводни хокеј на леду један је од најекстремнијих спортова на свету.

Циљ игре је дати гол, с тим што такмичари играју хокеј у ронилачким оделима један на један у базену димензија шест пута осам метара са залеђеном површином. Али то није све – играчи су окренути наопачке, без резервоара са кисеоником.

Играју се два полувремена од по 10 минута са 10 минута паузе између њих, а такмичарима је дозвољено да на сваких 30 секунди испливавају на површину по кисеоник.

Такмичари често изгубе оријентацију па не знају где се отвор за површину налази, а и кад знају, деси се да њихово тело акумулира превише угљен-диоксида, па се онесвесте. Онда их спасавају судије које се налазе под водом и које код себе имају резервоаре са кисеоником,.

До сада су одржана два светска првенства, оба у Аустрији, у фебруару 2007. и 2013. године. На првом је титулу узела Финска, на другом домаћин Аустрија, а осим те две селекције, на оба првенства учествовали су још и Словачка, Словенија, Чешка, Немачка, Холандија и Пољска.

Погледајте како је то изгледало.

Сепак такрав

Најбоље објашњење сепак такрава (буквалан превод ‘шутирање лопте’) је одбојка ногама.

Овај спорт се стотинама година играо у Малезији, чији премијер је у једном тренутку покушао да га убаци и на Олимпијске игре. Постао је веома популаран и у целој Азији и Северној Америци, док су десетине земаља чланице Међународне сепак такрав федерације (ИСТАФ), а међу њима је и Србија.

Величина терена може да варира, а у сваком тиму се налазе по три играча (више ни не може јер би се ишутирали међусобно). Игра се на три или два добијена сета, зависно од формата такмичења, а победник сета је тим који први освоји 15 поена.

Ботаоши

botaosi

Ботаоши је јапански спорт настао као војна вежба у Другом светском рату. У једном тренутку се играо чак и у скоро свим јапанским школама, док га многе од њих нису забраниле.

Циљ игре је оборити противнички (дрвени) стуб, висине између три и пет метара. А како то урадити? Тако што се екипа од 75 људи затрчи у 75 играча супарничког тима. Играју се две рунде, у једној браните свој стуб, а у другој нападате туђи. Победио је тим који брже обори стуб, који се рачуна обореним ако доњи део не додирује земљу или падне до угла од 30 степени од земље.

Ипак, ово није само насумични хаос, већ сваки играч има своју улогу.

У одбрани оне су: држање стуба, прављење баријере између нападача и стуба, опструирање оних који пробију баријеру, спречавање играча који нападају да прескоче одбрамбене играче. Ту је и улога нинџе, а то је особа која чучи на врху стуба и шутира све противничке играче који му се приближе, а такође и одржава баланс истог.

Нападачке су: играчи који прескачу баријеру и они који им служе као одскочна даска, они који опструирају баријеру, као и ‘топовско месо’ које својом тежином покушава да сруши стуб.

Такође, играчи морају да буду боси, из разумљивих разлога.