Затворите очи и замислите пирата. Да ли је носио повез преко ока, имао дрвену ногу и претерано користио слово ’р’? Ако јесте, у глави имате класичну слику холивудског пирата, као и већина нас. Неке представе које смо изградили о њима су тачне, док неке баш и нису.
Пиратски говор
Ако вам неко затражи да имитирате пирата, вероватно ћете рећи ’Арррррр’, нагласком грубог пијаног Енглеза.
Тако звуче отприлике сви пирати које смо имали прилике да видимо на малим екранима: разни ликови из „Пирата са Кариба“, пират из „Симпсонових“, Стив пират из „Између две ватре“ и многи други. Очигледно је да је гусарски начин говора и акценат преувеличан, али вероватно је базиран на нечему, зар не?
Најпознатије гусарске фразе и песме заправо потичу из романа „Острво с благом“ Роберта Луиса Стивенсона, објављеног 1883, неких 150 година после златног доба гусарства. Једноноги пирати, брбљиви папагаји, пијане побуне… све потиче из тог романа. Додуше, јесу пирати стварно губили екстермитете у борбама, опијали се и правили побуне, али Стивенсон је први који је спојио све те елементе и тако нам дао слику пирата какву данас имамо.
Што се ’аррр’ гласа тиче, он заправо потиче од глумца Роберта Њутона, који је 1950. глумио у Дизнијевој адаптацији „Острва с благом“ и мало претерао с акцентом, убацујући ’аррр’ у сваку другу реченицу. Две године касније, исти акценат употребио је и у филму „Пират Црнобради“ и тиме зацементирао тај стереотип.
Повез преко ока
Повез преко ока је вероватно најпрепознатљивија ствар на пирату. У сваком пиратском филму има барем некога с њим, а ако додамо и силне дрвене ноге, куке уместо шака и слично, можемо закључити да су пирати били изузетни у остајању без делова тела.
Наравно, пирати нису олако губили очи, али јесу носили повезе преко њих. То су радили да би се прилагодили мраку. У току напада на неки брод, борба се одвијала на палуби, али и испод ње. Тамо је умело да буде поприлично мрачно, а пирати би, свесно жртвујући перферни вид, овако себи уштедели време прилагођавања ока и били би одмах спремни на борбу.
Ова техника је била толико успешна да је и дан данас многе војске, попут америчке, користе.
Црне заставе са лобањама
Класична Џоли Роџер црна застава са лобањом и прекрштеним костима је једна од најпрепознатљивијих застава на свету. Коришћена у сваком филму, серији, стрипу и осталим медијима где се пирати појављују, треба да осликава сав страх и ужас који доносе са собом.
Заправо, срећа у несрећи би била видети пирате са таквом заставом. Црна боја је означавала да, између осталог, не убијају без потребе, док је права ’готови смо’ застава била она са црвеном бојом. Заставе су углавном варирале од брода до брода, неки пирати попут Едварда Ингланда и Кристофера Кондента користили су класичну заставу с лобањом и прекрштеним костима, док је Едвард Тич, звани Црнобради, имао заставу са сликом костура који држи пешчани сат и копљем пробада крваво срце. Пешчани сат се нашао на многим заставама и означавао је неизбежност смрти.
Иначе, описи већине застава не морају да буду сто процентно тачни, постоји шанса да су биле потпуно другачије. На пример, у музеју на Флориди чува се једна од преостале две Џоли Роџер заставе, која није ни налик детаљној лобањи коју виђамо свугде.
Пирати и закопана блага
Иако је део скоро сваке приче о пиратима и потрага за закопаним благом, пирати то никада нису радили. Заправо, скоро никад.
Постојала су три случаја закопаног блага, али чак ни тад није било потребе за мапама, јер је благо готово одмах било пронађено. Први пират за кога се зна да је закопао благо је Сер Франсис Дрејк, који је 1573. опљачкао шпанске шверцере пуне злата и сребра. Део је закопао, али само јер није могао све одмах да понесе. Док се вратио по остатак, Шпанци су га већ били нашли и ископали.
Рош Бразилијано, познати пират, шпанској инквизицији признао је да је закопао благо близу Кубе, а они су му се захвалили и погубили га. Капетан Вилијам Кид је своје благо сакрио близу Лонг Ајленда 1699, али су га власти готово одмах пронашле и искористиле као доказ против њега, и то би било то што се закопаног блага тиче.
Додуше, постоје гласине да део капетан Кидовог блага никад није нађено, и то је послужило као инспирација многим писцима и сликарима. Кидова легенда инспирисала је Вашингтон Ирвингове „Приче путника“ из 1824. и Едгар Алан Поовог „Златног кукца“ из 1843, који су, између осталих, увели идеју мапе с благом. Ирвингово дело послужило је као инспирација за „Острво с благом“, а остало је историја.
А шта је са златом?
Иако је сва претходно споменута литература имала за циљ причу о злату, пиратима оно често није било приоритет.
Храна, сапун, свеће, опрема за шивење и разни алати, барут и навигациона опрема, све им је било потребно. Пирати јесу преферирали злато и сребро, али су и преферирали да не умру на сред океана, од глади, или зато што немају чиме да поправе брод који тоне. Пошто су били одметници нису једноставно могли да уплове у неки град и купе шта им треба, тако да су ценили све. Ако су, на пример, били у тропским крајевима, право благо је било када нађу медицинске залихе. Када би дошли у посед великог богатства, одмах су га трошили на местима попут Порт Ројала, Содоме и Гоморе новог света, који је слично и завршио.
Последњи радови
Студентски радови13. јануар 2014.Пирати – мит и стварност
Студентски радови13. јануар 2014.Хардкор празник Медбола у Кватеру
Студентски радови12. јануар 2014.Када су кумови отимали младе и остала чудна порекла познатих обичаја
Студентски радови4. јануар 2014.Глумци који припрему за улогу преозбиљно схватају