Интервју недеље

Србија – земља која увек демантује моја очекивања кад помислим да не може горе

22. децембар 2017.
Ивана Стојановић

Професорка српског језика и књижевности и председница Уније синдиката просветних радника Србије, Јасна Јанковић, говори о значају образовања, борби са ветрењачама и знаковима поред пута.

Испред броја 48 у Светогорској улици у самом центру Београда увек можете затећи ученике како бесциљно лутају дуж ње. Ходајући од продавница до пекара, труде се да у свој двадесетоминутни одмор убаце баш то – одмор, од претходних часова, контролних задатака и учионица где проводе скоро 2/3 свог дана. Mоја саговорница насмејана ужурбано излази из Правно-пословне школе Београд и корача према мени, тачна у минут по договореном времену, усмеравајући ме лево ка кафићу који се налази на углу улице.

,,Мислим да ћемо овде имати приватност, у школи се стално нешто дешава и увек ме неко тражи“, објашњава ми Јасна Јанковић, професорка српског језика и књижевности и председница Уније синдиката просветних радника Србије.
Кафић у који улазимо подсећа на дневну собу мале, али до детаља сређене куће, из неког другог времена, можда чак и црно-белог филма. Сваки предмет на полицама чини се као да ће некада бити део асортимана оближње антикварнице. На зидовима рамови са сликама пејзажа и реплике слика познатих уметника, а на полицама књиге Нушића, Дучића, Исаковића и неизоставног Црњанског. Док наручује продужени еспресо, кроз смех каже да је „прогањају” књиге где год да дође.

Рођена у Смедеревској Паланци, где је завршила основну и средњу школу као одличан ђак, одувек је знала да су журналистика и писање нешто чиме жели да се бави. Уписала је Филолошки факултет као опцију која пружа више избора за запослење од саме журналистике, мада новинарством никад није престајала да се бави. Професорски посао јој није био у плану, све док после губитка посла на радију, није добила понуду да ради као професор српског језика и књижевности у једној oсновној школи. Тамо се задржала две године, затим прешла да ради као професор у средњој школи, где је и дан данас.

,,Разлог због којег радим овај посао двадесет и три године касније је још увек и даље апсолутно донкихотовски. Моје ветрењаче су ту цео мој живот и ја на њих јуришам сваког дана. Та моја донкихотовска особина је оно што желим да видим код својих ученика. То је критичко мишљење. Не постоји ништа лепше него да видим да мој ученик размишља својом главом. Волим да то мишљење буде супротно од онога како ја мислим. То је можда нешто што највише волим у овом послу. Зато се никад више не бих вратила у основну школу, где су деца исувише мала за такве врсте надигравања и сучељавања мишљења које постоји у средњој школи.“

Истиче да је најлепша ствар у њеном послу то што професор никада не остари. Он наравно остари физички, али стално оштри свој ум, ментално напредује и учи своје ђаке, али учи и од њих, јер га свака генерација подмлади на свој начин. То је најлепши део посла који никада човека не може да умори, нити да учини да му он икад буде досадан.

,,Колико год ја волела свој посао, истина је да за ове двадесет и три године никад нисам успела да живим од њега. Увек сам радила више послова да бих преживела. После толико година рада у просвети са децом која нису моја, у тренутку када сам добила и своје дете, јавила се у мени потреба да мењам ствари. То се десило управо онда када сам схватила да радећи са другом децом на неки начин трасирам судбину и сопственом детету.“

За себе каже да је конструктивна, а не деструктивна особа, зато се труди да поправи све што је у њеној моћи. Посао професора је деградиран од самог почетка и то је један од основних разлога због којег је већ десет година у активној борби за стабилан образовни систем. Напомиње да за почетак треба препознати образовање као круцијалну и најважнију делатност српског друштва.

,,Мислим да се овакав сплет околности у мом животу десио да бих се борила против страха просветних радника. Просветни радници су фини људи, образовани, културни, увек се пристојно облаче, добри су домаћини, али имају особину која се зове интелектуална успаваност. Из тога произилази то да не знају колике су њихове, не само обавезе, већ и права, зато често болују од различитих страхова. Дакле, моја мисија се зове „смањити страхове“.“

У слободно време чита, мада каже да не зна да ли јој је то хоби, навика или професија. Омиљену књигу не може да издвоји, али се Волтеровој ,,Расправи о толеранцији“ увек враћа на поновно читање. Бави се лектуром и врло је блиска са речима. Пише новинарске текстове који су иронично-саркастична прича о нашој земљи и људима. Највећи проблем јој је да убаци конац у иглу, јер никад није била једна од оних мануелних типова. Не радује се пензији, мада до ње има још доста година. Претпоставља да ће и тада наћи себи неки посао, јер је радохолик и никад је није држало место.

,,Ако већ очекујем пензију, онда би моја очекивана пензија била таква да себи могу да приуштим путовања. Пасионирани сам путник и када бих имала неки новац, не бих га ни у шта улагала, нити трошила на нешто материјално. Јесам доста путовала, али све је то мало у односу на то где бих све волела да одем.“

Велики је обожаватељ Хемингвеја. Више од његових дела, воли његов живот, личност и карактер. Чула је да се живот човека дели на пре и после одласка на Кубу, не зна да ли због Хемингвеја или идеје прекретнице у животу, али привлачи је та далека дестинација. Слика места где су људи сиромашнији али срећнији него у Србији, јер су радосни што су живи и не мрзе једни друге, издваја Кубу на листи жеља.

До данас је била разредни старешина чак 5 генерација и неке анегдоте са ученицима никада неће заборавити.
,,Када сам на почетку своје каријере предавала у основној школи, тада ученицима петог разреда, деци од 12 година, радили смо неку причу о дечаку и његовом деди. Пошто се то нигде у причи не помиње, поставила сам ученицима питање колико дечак може да има година. Одговори су били разноврсни, распон од 7 па до 10 година. Када сам исто питање поставила за деду, сви су идентично одговорили да он има 30 година. Тада сам схватила колико је све релативно и како људи, чак и деца, увек говоре из своје перспективе. За ту децу сам тада и ја са 25 година била баба.“

Изузетно добро и дуго разматра сваку одлуку коју донесе и када то једном уради, не осврће се и не каје што је то урадила. Људе и даље не престаје да дели на добре и лоше, да мисли да се човек држи за реч, а во за рогове и да није битно шта си написао и потписао, већ шта си рекао и урадио.

,,Вероватно је много сценарија мог живота могло бити, али постоји један пут који сам пратила и који пратим и који ћу пратити док живим, а тај пут зовем попут Андрића “Знакови поред пута“. Пратим своје знакове поред пута и до сада ме они никада нису одвели на криви пут. Поенту ћемо вероватно видети на самом крају.“

Док испија последњи гутљај кафе додаје да за младе има само један савет, а то је да покушају да се окруже људима који им враћају исту енергију коју они њима пружају. То није лако, али биће ако прате своје знакове поред пута, док иду само право.