Интервју недеље

Новинарство није професија, новинарство је живот

14. јануар 2018.
Ивана Стојановић

,,Ви морате да живите тај посао да бисте га радили како треба, у њему нема радног времена, искључивање није дозвољено, ви радите и када сте на одмору и где год да се налазите.“

Бранкица Станковић, уредница портала Инсајдер.нет и ауторка емисије Инсајдер, добитница многих домаћих и међународних награда за новинарство, за наш лист говори о својим плановима за будућност, како ју је упорност довела ту где је данас и саветује младе новинаре како да се изборе са притисцима и цензуром.

Када сте после завршене школе новинарства ’96 почели да радите на Телевизији Студио Б, које Ваше мишљење о томе какав је заправо новинарски посао које сте имали се показало нетачним? Односно, која је прва заблуда коју сте имали о новинарству?

– Ја сам јако млада почела да се бавим овим послом, да бих уопште имала неко изграђено мишљење о новинарству. Одувек сам била радознала и мени је новинарство давало могућност да откривам многе ствари које су ме занимале. Тако да нисам имала неке заблуде, па се разочарала, само сам увек деловала са истом дозом радозналости и мислим да је то довело до успеха.

Који је, по Вашем мишљењу, највећи изазов са којим се сусрећу данас млади новинари, с обзиром на положај у којем се у Србији налазе медији?

– Можда је највећи изазов да нађу посао, нажалост. Изазов им је да нађу редакцију у којој имају могућност да раде свој посао онако како треба. Проблем са медијима у Србији је толики да се не може решити преко ноћи. Новинари су сами криви што су медији такви какви јесу данас, што се изгубио смисао новинарства. Изгубљена је свест о одговорности коју имају за све што напишу и ураде. Мислим да ствари могу да се помере са мртве тачке, уколико се они пробуде и почну да обављају свој посао на једини начин на који он може да се обавља: професионално и објективно.

Кроз целу Вашу књигу понављате да је упорност главна особина доброг новинара, најбоље то описавши изјавом да ,,кап не буши камен снагом, него честим капањем“, моје питање је да ли је постојала ситуација када сте ,,не“ прихватили као одговор и одустали?

– Одустајање може да постоји само када након што почнете да истражујете потенцијалну велику причу, схватите да сте имали погрешну информацију и да она и није тако велика и посебна. То се нама у Инсајдеру ретко дешава, скоро никада. Ја иначе никада не прихватам ,,не“ као одговор и то је та моја особина због које сам ужасно напорна, колико другима, толико понекад и сама себи. Кључ свега је у упорности.

Како наводите у књизи, имали сте жељу да отворите своју школу за истраживачко новинарство. Колико сте данас ближи остварењу те замисли?

– То је и даље наш план, мада ће то више бити нека врста специјалистичког курса за истраживачко новинарство, пре свега за студенте четврте године факулетета, јер мислим да је на њима некаква будућност што се новинарства тиче. Ми имамо наш метод који се показао као исправан и добар и сматрам да треба да га пренесемо на друге новинаре. За сада смо ми још увек инцидент, а када би више новинара радило свој посао на овај начин, онда би се и многе ствари у Србији промениле. Наш циљ је да пренесемо на младе новинаре оно како ми радимо и да они почну тако да раде у старту. Финансијски фактор је такође битан, јер нам у плану није да то буде некакав плаћени курс који може да упише само онај ко има новац. Због тога нам треба мало више времена, али Инсајдерова школа за истраживачко новинарство је свакако у плану у скоријој будућности.

Међународна женска медијска фондација уручила Вам  је Награду за храброст у новинарству, а Ви сте рекли да себе никада нисте видели као храбру жену. Зашто?

– Ја стварно не мислим да сам храбра, јер када бирам тему на којој ћу радити, не размишљам о потенцијалној опасности коју њено покретање доноси, него њу радим јер сматрам да је важно да јавност сазна шта се ту све десило. Та прича о храбрости ме нервира, јер нико не каже да радим свој посао професионално, објективно и да улажем доста времена и труда у њега, већ само врше поделу и поређење да ли сам храбра или не, или да ли сам храбрија од неких мушкараца и слично. Овај посао не радим јер сам храбра, већ га радим јер једино на овај начин и овако он може да се ради добро. Нетачно је да може било како другачије.

Многи Вашу дистанцираност, одсечност и хладноћу карактеришу као врсту одбрамбеног механизма, да ли су такав став и понашање неопходни у борби против цензуре и притисака?

– Свако ко ме познаје приватно зна да ја нисам таква и да је то потпуна глупост. Међутим, када радим и снимам интервјуе са саговорницима, то можда изгледа тако јер се ми за интервјуе припремамо данима и када неко седне испред вас ви тачно знате шта ћете га питати, као што и он зна и види шта све знате из питања која му постављате. Погрешно је то да новинар не сме да има свој став. Новинар мора имати свој став о теми о којој ради. Ја морам да имам став о томе шта је исправно, а шта није, да бих могла да истражим, урадим и презентујем неку тему. Можда због тога то све изгледа одсечно.

Данас Вас многи млади новинари виде као симбол отпора и истине, који савет имате за њих?

– Оно што и пише у мојој књизи – да буду упорни. Упорност је најважнија. Уколико себи поставите неки циљ, за вас не треба да постоји препрека због које бисте од њега одустали. Ако је ваш циљ да добро радите свој посао, онда ћете га добро и радити. Новинарство за мене није професија, новинарство је живот. Ви морате да живите тај посао да бисте га радили како треба, у њему нема радног времена, искључивање није дозвољено, ви радите и када сте на одмору и где год да се налазите. Ако радите исправну и важну ствар, морате за њу и да се изборите.

Како бисте описали стање новинарства у Србији?

– Новинарство је на најнижем нивоу и сматрам да су новинари сами криви што су понижени, јер су дозволили да буду понижени. Изгубила се свест шта уопште значи бити новинар. За мене је то поражавајуће. Сами смо криви и то што пре мора да се промени, јер ће се у супротном десити оно што моја колегиница често говори у шали ,,Неко је овде укинуо новинарску професију, а није нас обавестио“.

Мислите ли да се са особинама потенцијалног доброг новинара неко рађа или да је то нешто што се може научити?

– И једно и друго, то мора бити некакав спој. Ја сам се са неким особинама родила, то су та тврдоглавост и упорност, али сам доста тога и научила временом. Стрпљење је ствар коју сам кроз године рада и искуства научила, сада сам спремна да саговорника чекам и пет месеци за интервју, ако ми је важан, што на почетку каријере свакако нисам била. Морате пре свега бити неко ко верује у себе и онда вам није проблем да и то што не знате научите.