Србија је рај за сатиричаре

Дража Петровић је колумниста дневног листа Данас. Сатиричар. Каријеру је почео као новинар Борбе. У каријери радио је и као новинар у Нашој Борби и Гласу Јавности. Једно време је писао колумне за дневни лист Курир. Урадио је и више од сто прилога за приватну телевизијску кућу. У разговору за Журналист открио је зашто би иако се зове Дража волео да интервјуише Тита, како изгледа бити уредник црне хронике деведесетих и зашто се када се запослио у Данас осећао као жвака у пепељари.

 

 

Сачекао ме је испед редакције Данас, одакле смо кренули до оближњег кафића. Помало је уморан, јер је већ цело јутро био у редакцији, ипак не скида осмех са лица. Звони му телефон. Јавља се и прича о књизи „Жвака у пепељари” коју ће објавити за Службени Гласник. И док се смешта започиње причу о детињству. „Мој отац је био глумац и ја сам мислио да ћу бити глумац. Студирао сам позоришну продукцију коју никад нисам завршио. Што не значи да једног дана нећу, почео сам се бавити новинарством, тако сам запоставио студије што је грешка“, рече у једном даху Дража. Одувек је волео позориште, и занимала га је драматургија. Кад је кренуо у више разреде основне школе похађао је драмске секције, а када је дошао до упише факултет схватио је, да за драматургију треба да се напише нека драма, па је уписао позоришну и радио продукцију. Полако испијајући кафу наставља да прича о том периоду. „Продукција подразумева више некога ко је оперативан. Ја сам потпуни антиталенат за било какву организацију. Стигао сам на драматургији до треће године, па сам запоставио студије“, човек који нам својом колумном често измами осмех на лице.

 

 

Полако гледајући у своју кафу, подиже поглед и очи му на тренутак засијаше. „Била је нека школа новинарства коју је организовао сам крем новинарске професије Тијанић, Бојана Лекић, Драгољуб Жарковић. Из те школе је изашло доста новинара који су постали познати и догурали далеко као што је Гордана Мирковић која је била уредница Политике“, каже Дража. Понавља да се никада није покајао што је одлучио да се бави овим послом. „Као новинар имате ретку привилегију коју немају обични смртници – кад читате новине, ви у ствари радите. То је највећи успех у животу, јер кад вам жена просикће: “Докле ћеш више да читаш те новине?”, ви мртви „ладни одговорите – тишина, радим! Новинар кад чита новине, то је као она сцена из цртаних филмова – жену јури медвед по кући, а муж загњурен у новине на њене очајничке повике у помоћ одговара: “Да, драга”. Кад смо већ код цртаћа, понекад се читајући српску штампу осећам као мачак Силвестер у оном филму, када он и Гица Прасић заноће у кући пуној духова. “Силвестре, је ли у твојој породици било лудака?”, пита га Гица у најшармантнијој сцени из свих цртаћа, јер Силвестер не може да спава од духова, док Гица хрче као луд и не примећује ништа што се дешава око њега. Тако и мене често питају: “Петровићу, је ли у твојој породици било лудака”, пошто се штрецам на сваки шушањ који прочитам у новинама и одмах у колумнама почињем да “ширим панику”.

 

Деведесте године су за Дражу биле инспиративне. Сматра да је имао више храбрости да пише тада, јер је био почетник. „Седео сам неколико дана и гледао шта ови остали раде и ништа ми  није било јасно. Писало се да је мој друг из средње школе ухапшен, јер је припадао криминалној групи која је убијала у околини Суботице и Мађарској.” Пошто је знао позадину целе приче, добио је задатак да пише о томе. Након неког времена постао је уредник црне хронике. Са великим осмехом на лицу наставља да прича о том периоду. „Било је то опасно, али ако сте млад и пун амбиција онда ви не размишљате је ли опасно или није“, безначајно изговори.

 

„Пола ствари које сам тада писао никад сада не бих смео да пишем. Сад имам и децу тада нисм имао, нисам размишљо да може неко да дође да те пребије. Ти си изнервирао неког Аркана или неког званичника и мислиш да си велика фаца. Сад више није тако данас. Изађе текст и после две дана стављају новине у шпајз на тегле за туршију. То је трагедија писаног новинарства”.

 

На питање шта је научио од српских политичара гласно одговара „српски политичри су невероватно едукативни типови. Такорећи, веома згодни за научно посматрање. Спадају у ону врсту симпатичних џепароша који вам украду новчаник па вас после од ваших пара воде на ручак. Мени то никада није пошло за руком, али трудим се, додуше безуспешно, да научим. Напросто, кад год некоме покушам да отуђим новчаник, ухвате ме. Немам смисла ни за џепарење ни за политичарење. Два сродна занимања. Зато сам завршио као новинар, занимање које се често не разликује много од келнера, таксисте или драгачевског трубача. Њих може да шетате у круг или их пењете на сто кад год вам се ћефне. За скроман бакшиш“, примећује док се са осмехом јавља пролазницима који га препознају.

 

 

На питање шта је то што га нервира у српском новинарству Дража отпи гутљај кафе па жустро одговори- „прво, у Србији је отежавајућа околност ако знаш да напишеш нешто што је дуже од телеграма, шармантније од кривичне пријаве и интелигентније од телефонског именика. Друго, овде нико не воли да чита, па зато можете да напишете хиљаду текстова у новинама, али ако се само једнапут појавите на телевизији, постаћете омиљени комшија чак и оних комшија које вас раније органски нису подносиле. Србија је нација у којој комотно можете носити ТВ екран уместо главе. Треће, не чините ништа због чега ће вас гристи савест. Најважније је мирно спавати и будити се насмејан. На питање шта гледа од телевизијских програма и шта је мана телевизије, помало са несигурним гласом, одговори тихо, ”гледам Ивана Ивановића, мада никад нисам био одушевељен његовом емисјом али он има тај хумор. Мада ми се више свиђа Зоран Кесић, он је прави сатиричар који натера после људе да размишљају о ономе што слушају док је Иван само ту да насмеје.

 

 

Дража је 2006. године почео да пише за Курир. Сада се са осмехом сећа тог периода. Имао је моралну дилему, али је ипак пристао да пише за таблоид. “Кирур је имао таблоидне текстове, имао је велики тираж од 300 хиљада, био је типа Америчког Сана. Али иако сам писао, ја сам у медијима критиковао уређивачку политику Курира.” Одлука да пише за Курир се показала као добра за даљу каријеру. Почео је да пише за Данас. Многи су били шокирани кад сам из Курира прешао у Данас. Човек може да ради у свакој врсти новина ако такав посао ради поштено. Ако је подложан утицајима онда не ваља”.  Занимљива је прича како је почео да пише колумне у Данасу,

„ Био је концерт АЦ/ДЦ на стадиону и кад сам дошао са тог концерта увече, напио сам се. Полу пијан кући написао сам колумну за Данас и легао да спавам. Пановић ме зове у једно доба и пита ме како ћемо да назовемо колумну и ја сам само рекао „Жвака у пепељари,” јер ћу ја вероватно да нервирам ове староседеоце Данаса што сам дошао из таблоида и бићу „жвака у пепељари”. У медијској анкети магазина статус добио је 2010. награду за Новинара године међутим мислим да сам ту награду добио нисам познавао жири, али сам пола тих новинара водио на пиће, па мислим да сам због тога добио награду. Такође добио је и награду Драгиша Кашиковић за неговање равногорског покрета. Такође добио је и награду Службеног гласника прошле године, која му је омогућила да објави књигу у којој ће се наћи све његове колумне, која ће се звати „Жвака у пепељари”.

 

 

На питањње кога би од политичара желео да интервјуише, а да до сада није имао прилику, Дража као из топа одговара – Друг Тито. „Мени често кажу да изгледам као особа која није плакала чак ни кад је умро Тито. Стварно нисам. Имао сам 10 година и тог четвртог маја у 15.05 сати учио сам да возим скејтборд који ми је ћале донео из Беча. Сутра у школи кад су сви грунули у плач ја сам размишљао, само кад ће крај наставе да наставим да возим скејт. Међутим, Тито ме кад сам порастао фасцинирао као државник који је успео да направи лепу земљу од неколико завађених “племена” која су само чекала да он оде у „вечна ловишта” па да ископају ратне секире. Зато бих Тита питао: “Друже Стари, ко су према вашем мишљењу били највећи Индијанци у СФРЈ”.  Ако би он уопште пристао да разговара са мном имајући у виду да ми је надимак Дража. Мада ме породица и дан-данас зове Гага, ваљда јер ми је кум на крштењу био татин колега Гага Николић. Откад знам за ову земљу она се одувек налазила у најтежим временима. Плашим се да ће и наша деца морати да живе у најтежим временима, јер ко још овде верује да ће икада бити боље. Плашим се и што је негативна селекција у Србији узела таквог маха да позитивне особе ретко примећујете. И увек им се обрадујете као кад у пустињи наиђете на оазу. “Хеј, ти си позитиван” – ускликнете радосно, јер је овде постало ненормално бити нормалан. И негативно бити позитиван”. Каже да је у Србији највећа страст власт : “Забранио бих бављење политиком свим политичарима који су већ били на власти у некој од својих инкарнација. Тиме бих Србију заувек ослободио свих постојећих политичара, пошто су сви водећи српски политичари бар једном били власт. Од толико реинкаранација нико се више не пита – има ли живота после смрти”, већ – има ли живота пре смрти?

 

Власт је највећа страст, па није ни чудо да нам политичка сцена изгледа ко рингишпил на сеоским вашарима, где локални мангупи до бесвести покушавају да ухвате плишану патку окачену са стране не би ли освојили још једну бесплатну вожњу. И свако од њих бар једном ухвати патку тако да се на рингишпилу возе углавном исте фаце, док остали стоје поред и кибицију. Увео бих обавезан одлазак министара на посао градским аутобусом, јер док се не спустиш међу народ никада нећеш укапирати у којој земљи живиш.

 

 

На питање да ли има неки рецепт за срећу, јер је увек тако насмејан и добро расположен и у чему он види срећу, Дража дај еједноставан одговор. ”Луда срећа је кад одеш на уплатно место лотоа и на листић упишеш датуме рођења уже родбине, а онда у уторак увече те датуме рођења избаци онај симпатични бубањ. Права срећа је кад заједно са старијом ћерком која има 13 година скачеш на концерту Грин Деј или са млађом која је ђак првак, 9. новембра, другог дана Митровдана, одеш на отворене базене у мионичком селу Санковић на купање. Или кад са све три жене којима си окружен распалиш роштиљ неког Првог маја, а притом не изазовеш пожар библијских размера.”