Срби никад нису задовољни собом

Ауторка: Наталија Грујић

Заменивши мексичке тортиље за српску гибаницу, Сунце и плаже Акапулка за једну снежну београдску зиму, свежи манго и лимун за домаћу зимницу уз признање да јој је текила и даље дража, иако воли да наздрави уз нашу ракијицу, Ирма де Леон Јоксимовић окачила је свој сомбреро пре 20 година заменивши га за нова дешавања под капом небеском, на овим просторима познатијом као шајкача. Успела је да се потпуно интегрише у непознатој околини, учећи језик, обичаје и културу, а онда је одлучила да је време да своју културу приближи Србији. А како је храна оно што нас све спаја, Ирма је заједно са својим пријатељима из Латинске Америке написала књигу рецепата приближавајући Србима егзотичне укусе далеког Хиспано света.

Ове године Ирма је заједно са пријатељима из своје латиноамеричке комуне овде у Београду објавила кувар у који је свако од њих приложио три рецепта из своје државе. Kувар је написан на шпанском, али има превод на енглески и српски језик. На његовим корицама налазе се плесачице у националним костимима своје државе и док прва страна пружа увид у шареноликост боја топлог латино шарма, садржај овог кувара увешће вас у кухињу Мексика, Бразила, Аргентине, Kостарике и многих других. Идеја за овакав интеркултурални пројекат потиче управо из једног интеркултуралног дружења од кога је настао и клуб. Он је, како наводи Ирма, отворен и за оне које желе да науче или вежбају свој шпански. Често се са њима окупљају и супруге актуелних амбасадора којима помажу да се лакше прилагоде новом окружењу и науче понешто о Србији.

„У овај пројекат уложено је четири године, мада смо ми већ годинама уназад планирали овако нешто. Назвали смо га Цафé Латино Белградо јер се ми скоро увек окупљамо у једном кафићу и тамо размењујемо наша искуства или помажемо једни другима око језика. Ја сам овде најдуже, па углавном мене зову када нешто не знају. Драго ми је што смо успели ово да организујемо, а још ми је драже јер ћемо сав новац од купљених кувара донирати у хуманитарне свхре, овде у Србији наравно.“

Укуси и мириси детињства

У старом делу Земуна, иза велике сиве капије и дугачке приземне старе куће, улази се у дом који спаја две културе и две историје. Он не повезује само Ирму и њеног супруга Петра, већ њу и њену децу за које је то једини живот који познају јер су њихови родитељи сматрали да ће им живот у Србији донети више користи него у онај у Мексику.

„Много људи ме пита зашто сам дошла у Србију јер имају лоше мишљење о својој држави. Не кажем да је Србија боља или да је Мексико бољи, али ја сам дошла овде да би моја деца имала боље школовање и бољу будућност. Ово је први разлог, али оно најбитније за мене јесте то што сам желела да моја деца имају детињство као што сам ја имала. Да могу сами да иду у школу, да се слободно играју и друже и да имају леп однос са комшијама. У Мексику се живи доста брже, а ја сам желела да они имају мирно детињство. Наравно, оно што је дивно јесте што они сада сами могу да одаберу да ли ће остати у Србији или отићи у Мексико.“

Одрасла надомак мексичке престонице Мексико Сити седамдесетих година 20. века Ирма је имала мирно детињство испуњено дружењем, школом и најукуснијом храном на целом свету, храном њене баке Томасе. Бака је за њу била мајчинска фигура која ју је својим мудрим пословицама држала на правом путу, а својом добротом и бригом улепшавала њено детињство.

„Сваки пут када би кувала, што је било сваки дан, то би било као сцена из филма. И сад видим као кроз сан како поставља сто и труди се око сваког јела као да је прво које је икада направила. Видим је како се шета кроз башту и залива своје кале. Све око ње било је посебно.“

Уз разговор о баки и тати у малој кухињи са бело-жутим плочицама и за великим столом прекривеним извезеним црвеним столњаком, Ирма је говорећи о њима говорила о себи. Непозната жена преко пута са подигнутим емотивним бедемом из предострожности, отоплила је себе, своју кућу и овај разговор причајући о баки која јој је чешљала дугу тамну косу и када је већ била одрасла трудивши се да попуни сваку празнину у срцу која је остала као успомена на одсуство мајке из њеног, како наводи, срећног детињства. Одраз строгог оца у плавом оделу који је захтевао знање и поштење такође је изложен у Ирмином музеју невиног доба. Тамо поред слика и сећања, борави са јасним укусима бакине кухиње и мирис њеног оца. Онај због ког се најежи када га се сети и због ког се растужи што сада као бака, храна и цвеће обитава у некој другој васиони.

Прекоокеанска љубав

„Последњи посао који сам имала био је у министарству, јер ја сам завршила нешто попут Правно-пословне средње школе, а касније и Вишу архитектонску. Била сам секретарица главног директора на одељењу за имиграције и ту је долазило доста странаца како би добили или продужили своју визу. Мој муж је тада већ радио у Мексику неко време. Једнога дана, остале колеге зачикавале су једну моју колегиницу како је време да јој нађу дечка и рекли су јој да прегледа све профиле странаца који су били на столу пред њом. Ја сам била заузета, радила сам и нисам хтела да будем део свега тога, док се један од мојих колега није досетио да је време да и мени нађу дечка. Рекла сам им да сам скроз способна да га нађем сама и да ћу сама одлучити ко ће то бити. Тада сам се окренула и у дну врло дугачког ходника угледала једног младића. Показала сам им прстом на њега и рекла како ћу се удати баш за тог дечка, не знајући ни ко је, ни одакле је, нити чиме се бави. То је био мој супруг.“

Присећајући се самих почетака њеног познанства са својим супругом Петром Јоксимовићем, Ирма је додала:

„Он је тада живео и радио у Гвадалахари. Да не би путовао, рекла сам му да остави број и да ћу га позвати када његова виза буде готова. Настао је неки проблем око његове документације, па је звао канцеларију неколико пута недељно проверавајући када ће бити готова. Онда је морао да се врати у Југославију на неко време. Једнога дана, зазвонио је телефон и то је био он, јавила се моја колегиница и он је журно рекао да зове из Југославије и да пожури јер сваки минут који откуца вреди право богатство. Тражио је мене. Ја сам тада већ одустала од целе те идеје с обзиром да је он странац, а нама је скоро па било забрањено да излазимо са странцима да нас не би искоришћавали због држављанства. Међутим, моја колегиница ми је дала слушалицу рекавши да ме зове чак из Југославије и да не будем безобразна. Онда ме је тако путем прекоокеанског позива питао да одемо на кафу за викенд и тако је све почело.“

Први пут у Србији

Ирма је први пут посетила Србију 1998. године у новембру када је са својим супругом и једномесечном бебом Данијелом дошла да упозна домовину свог мужа и његову породицу. Kућа у којој је одрастао њен супруг је иста она у којој су одрасла њихова деца и где они и сада живе. Изнад Ирминог насмејаног лика, на старинском зиду исцртаном цветним шарама, стајала су урамљена три гоблена. У сваком је била по једна девојка јапанског лика у кимону и са малим сунцобраном наслоњеним на раме. У земунској кући, са српским шарама, мексичким причама и азијским призвуком седела је ситна, тамнопута жена крупних очију присећајући се тешких времена какве су биле деведесете у Србији.

„Јако дуго сам путовала, тога се сећам. Београдски аеродром тада није радио. Ишли смо из Гвадалахаре до Мексико Ситија, потом до Франкфурта и на крају до Будимпеште у којој нас је чекао минибус. Дочекали су нас веома лепо, без обзира што ја тада нисам знала српски, а сви који су тврдили да знају шпански због латиноамеричких серија знали су само да кажу асесина (убица). Шалу на страну, дочек породице и пријатеља био је заиста диван. Међутим, што се тиче Југославије било ми је јако тужно. Имала сам ту част да дођем док је још постојала Југославија, да видим ту Србију, тај Београд, али ми је све то, нажалост, изгледало црно-бело. На лицима људи се видела самоћа, страх, видело се да нису више имали снаге да се боре. Схватила сам да сам дошла у државу која је била јако повређена и то се видело на људима, на безбојним пијацама, у празним рафовима продавница. Kолико је лепо све то, Србија, Београд, природа, али је толико било тужно кад сам ја први пут дошла.“

Други пут Ирма је посетила Србију одмах након бомбардовања, али од тада носи другачије утиске.

„Те 1999. дошла сам у лето и то је одмах било другачије од оног новембра када сам први пут посетила Србију. Лето је било баш лепо и више није било оне горчине и туге. Оно што ми је било најинтересантније јесте што где год сам се окренула видела сам труднице на улицама. И то ми је био знак да ће земља успети да изађе из тог периода, да је народу прекипело и да су одлучили да се боре за своју државу. Ето, видела сам једну сиву страну, а онда сам после бомбардовања посведочила том српском инату и том ставу да нема предаје.“

Из своје прве посете поред суморних утисака, Ирма се сећа и једне анегдоте са прасетом.

„Док смо се возили ка Београду, били смо негде око Новог Сада, када сам рекла свом мужу да сам гладна, а он ми је рекао да се стрпим јер је његова мама спремила прасе специјално у моју част. Ја сам се, онако прегладнела, обрадовала и замишљала прасетину онако како је ми спремамо у Мексику, топлу и зачињену. Kада сам видела хладно прасе испред себе, мој апетит је ођедном нестао. Неколико година касније испричала сам то мужу, а он ми је рекао да је требало да тражим да ми подгреју, на шта сам га ја сам га питала је л’ луд, зар да први пут код свекрве зановетам и оспоравим њено кување.“

Иако се тада није пожалила, са својом свекрвом имала је искрен и оплемењујућ однос, пун узајамног поштовања. Она је била њена учитељица језика, кувања на српски начин, а по потреби и други родитељ. Нажалост, више није са њима, али је Ирма срећна што су њена деца имала баку као што је била њена. Бака са којом су спремали зимницу, слушали музику и гледали серије попут Мирис кише на Балкану и Рањени орао.

Сви путеви воде у Србију

Док су у младости све њене другарице сањале о Сједињеним Америчким Државама, посети Њујорку и Дизниленду, Ирма је и из себи необјашњивог разлога сањала сан сваког српског гастарбајтера да оде у Немачку. Њу је посетила годинама касније и то само туристички, али се Србији вратила баш као што јој се и сваки гастарбајтер враћа током празничне сезоне. Пре тачно 20 година, 2003. Ирма се званично преселила у Србију из Мексика са своје двоје деце, ћерком Данијелом и сином Петром. Њен супруг остао је у Мексику како би наставио да води породичну фирму мислећи да ће се и он убрзо вратити својој домовини, међутим он и даље живи и ради у Гвадалахари, удаљен више од 10 000км од своје породице. Мексико је спојио Ирму и Петра, а потом их поново раздвојио. Заменили су своје домовине и већ 20 година успевају да одрже своју породицу у којој се један родитељ брине о деци, а други о послу.

„Доста дуго живим овде, не пола свог живота, али довољно дуго. Можда ће ово што желим да кажем звучати тужно или грубо, али ја као странкиња у страној држави знам да ме људи, комшије са којима се ја дружим, колико ме год прихватили никада неће прихватити као да сам ја Српкиња. А након толико година, када се вратим у своју државу ја је замишљам онакву каква је била када сам ја отишла, али она као таква више не постоји. Онда сам схватила да ја не припадам потпуно Србији, али да више не припадам потпуно ни Мексику.“

Тамне очи и широк осмех скривали су тугу за њеним Мексиком, старим пријатељима и временима која су прошла. Прошарана осећања стапала су се у меланхолију у којој је Ирма навикла да живи и која се осећала. Фотографије је сачувала за себе, не желећи да прикаже оно што срце покушава да прикрије.

Док се трудила да пређе преко пригушене носталгије, на површину је извирала знатижеља о брачном пару осуђеном на телефонске позиве. Да ли је брачна срећа можда управо могућа само уколико супружнике раздваја 10 000км или је то она отежавајућа околност. Свакако да постоје и неки други трикови.

„Поверење и комуникација су све. Kолико сам пута чула коментаре да мој муж има другу породицу у Мексику, на шта сам увек са смешком одговарала да ништа ни мене не зауставља да овде чиним исто. Увек се треба сетити разлога због којих сте са неким још од почетка и то је оно што чини везу јаком.“

А на коменатаре да је њен муж директор њихове фирме која се бави пољопривредом, насмејана одговара:

„Није он директор, он је администратор фирме, а директор сам ја. То ми је била најпаметнија одлука у животу.“

Враћајући тај позитивни дух жене која воли да се шали, осунчала је младе Јапанке на зиду и пустила зраке кроз чипкане завесе како им сунцобрани не би били само узалудни модни детаљ.

Чудесан народ Срби

Двадесет година је цео нечији живот, а Ирма се са Србијом познаје већ 25. Политику не воли да коментарише јер тврди да то не ради ни у својој држави, па неће ни у туђој. За себе каже да је српска домаћица,воли кад је називају нашом снајком, а на општа питања о томе какви су Срби одговара одлучно:

„Срби никад нису задовољни собом. Стално кукају, и зато што имају и зато што немају. Увек сам говорила, а и данас то мислим – српски народ има све аспекте да буде поносан и да увиди свој потенцијал. Србија је јако богата земља и има пуно људи богатих образовањем. Kолико само добрих уметника, научника, спортиста… Али овде чим одете код комшије на кафу и питате га како је почиње кукање и незадовољство. А толико имате добрих ствари и толико сте гостопримљиви и ми странци се овде увек лепо осећамо. Ја овде никад нисам доживела расизам, само подршку и похвалу и зато ми је жао што ви то не видите. Србија има све могућности за диван живот и зато уживајте.