Риболовом, стоматологијом и животом се бавим озбиљно

Ауторка: Вера Бојовић

На столу у чекаоници стоматолошке ординације „Васојевић“ једна на другу наслагане леже књиге: Данило Васојевић, Ја, О Пореклу и најновија књига Матије Бећковића „Најнајнија“ са посветом-Песнику, Данилу Васојевићу од Бећковића. Из саме ординације допиру звуци шуштања воде, стоматолошког прибора и покоји јаук пацијента, а у самој чекаоници на радију се врти песма Индекса „Бацила је све низ реку“. Данило са све рукавицама и маском излази из ординације и усмерава ме ка његовој канцеларији говорећи у ходу како нема пуно времена, а људи у чекаоници посматрају ме збуњено и љуто, вероватно мислећи како уживам некакве привилегије те „идем преко реда“.

Мотив реке се на више места у његовом животу појављује, он му је лајтмотив. О свом животу говори као о пливању низводно, Сјеница, Баљевац, Ушће, Kраљево и на крају Београд. Његов животни пут се ипак креће узводно, иако са пуно вирова и ушћа, Данило Васојевић је данас стоматолог, песник, одбојкаш и риболовац.

Његова песма „Дан након“ говори о његовом имену-Данило. Рођен је 8. јануара у Сјеници, и како каже, сва срећа што се родио дан након Божића, иначе би се вероватно звао Божо.
Након Сјенице смо живели у Ушћу, па потом у Баљевцу на Ибру. У Баљевцу почиње одбојка, били смо заиста добра генерација и сходно малом месту смо стигли далеко. Инфицирала ме је за читав живот. Престао сам да се бавим одбојком тако што сам у пошти на Устаничкој чекао да ми моји пошаљу новац, испред мене је био капитен Партизана, а тада већ и члан репрезентације, који је једнако тако чекао да му његови пошаљу новац, тада сам схватио- „држ’ се књиге“.

„Тимски дух, победе сјај, Одбојка ти покаже кроз скок бескрај.
Погледаш медаљу са медицинијаде и универзитета,
Са припрема заборавиш труд,
Није те одбојка пронашла узалуд“.

После Баљевца на Ибру, на путу низводно, следећа станица било је Kраљево, средња медицинска школа. Највећа жеља била му је да побегне из малог места и од малограђанштине, али његов отац никако није могао то да схвати и све време је говорио: „Хоће син да ми буде бабица“.

„Цео живот пут и ранац,
У земљи својој да будеш странац.
Пут и друм, не одеш ка Светозареву,
Због средње школе завршиш у Kраљеву.
Па Београд, наш главни град, ко да си Пољак, кажу дошљак…“

„Kада сам завршио Медицинску у Kраљеву полагао сам пријемни на медицини и стоматологији, положио сам оба. Седео са оцем испред деканата и с обзиром на то да имам црногорске крви у себи, а на првом спрату деканата се налазила стоматологија, на другом медицина, ја да се не бих пео на други спат упишем стоматологију. Тек када сам завршио са одбојком, озбиљније сам приступио студијама. Те студије су пратили разноразни суноврати, код куће- материјални, отац је остао без посла, окарактерисан као комуниста у политичким превирањима. Радио сам чак и као обезбеђење у једном тренутку у току студија. Није баш пријатно појавити се са сломљеном руком на стоматологији, али морао сам да радим. Једноставно желео сам да останем овде, мени је Београд остварење свих жеља, одмах ме је очарао. У једној збирци сам чак поменуо како немам намеру да се придружим Билу Гејтсу и Маску на Марсу, јер Београд је мени све“, прича Данило.

Kао млад имао је дух Че Геваре, међутим револуционарна црта убзо бива замењена конзервативном, а Че-Черчилом.

„Од 118 дана на студенстком протесту, ја сам био на 100 и обновио годину због тога, наравно. Долазио сам из малог места и понела ме је маса, мислио сам да сам нешто нарочито битан. Све ми је то на неки начин расуло снове, злоупотребило младост и снагу, али очеве савете сам схватио знатно касније“, прича нам овај необични стоматолог.

„А револуционаран тада мораш бити,
Док ти живот не објасни да си у ствари био глуп у бити…“

Ништа мање револуционарни нису били ни пацијенти који су чекали испред канцеларије и чије се стрпљење из минута у минут тањило. Годинама ближи Черчилу, али посве револуционарног духа, један од њих, Че, је прокоментарисао: „ Имао сам заказано у један сат, сада је пола два, нема смисла, нека неко зове Васојевића“.

Река, поред тога што је свеприсутна у Даниловом животу, она је његов живот. На реци је написао и своју прву песму, она га инспирише, смирује, води и носи.

„Све време ме је пратио риболов од Вапе у Сјеници, Ибар, Лим и нека следствена надоградња јесте била Дрина. Реке су ме и водиле и носиле и читав мој животни пут и личи на реку. Kод мене је тај пут био низводно, према Дунаву. Да знаш, риболов је за људе попут мене, довољна количина адреналина, а да не погинеш, рецимо, на параглајдингу или лудачком скијању. Та љубав просто не може да се објасни. Пре неких осам, девет месеци напишем баш на Дрини прву песму. Седим, чекам да Дрина падне како бисмо могли да пецамо, пијем кафу и једна, друга, трећа, пета-о пореклу, о оцу, Матији Бећковићу, гуслама, Васојевћима. Постоје ствари које ме не интересују, сијалица код куће ми стоји незамењена, не итересује ме колико кубика или коња има аутомобил који возим, али риболовом, стоматологијом и животом се бавим озбиљно“, каже Данило.

„Песнику Данилу Васојевићу од Бећковића“. Данило је дошао на идеју да неколико песама које је написао пошаље Матији из више разлога. У свом животу је био само на једној књижевној вечери, његовој, и једну од првих песама је написао управо о њему, Бећковићу.

„Желео сам да ступим у контакт са Бећковићем, ради верификације, да ли да наставим да се бавим тиме или не. Број сам добио од друга који је на Ортопедији, из Kраљева, како се то све намести, сликао сам пар песама и послао му. Његов одговор је био: ‘господине Васојевићу, сит сам се начитао Ваших песама’. То јесте била моја мотивација за даље. Моја мајка је професор књижевности, могуће да ту нечега има. Поезија је од свих мојих победа у животу победа без греха.
Након тога сам одлучио да направим поетску ноћ, а до тада сам био само на једној, Матијиној, шта ме је на то навело, не знам. Стотинак људи, ресторан и ту сам добио нека од реалних признања. Имало је ту, наравно, злурадих коментара попут- шта је сад овај узео и да пише, и томе слични“, сећа се Данило.

За период од 8 месеци оперисао је 100 људи, сваки викенд провео на Дрини, пет пута био заражен вирусом ковид 19 и написао 11 збирки, чак 5 пута био награђиван, а неке од награда јесу Златно перо, као и Златни храст. Васојевић истиче како на његовој глави и даље стоји шлем, проваљен је на пар места, али он и даље није рањен, иако је једном био и животно угрожен.

„У 33. години доживео сам инфаркт. Прича је невероватна, само Бог може да те смести испред ВМА поред оволиког Београда и баш тада се то десило. Оперисан сам у 45. минуту, у том златном сату и то је прошло без оштећења на срчаном мишићу. Тог дана сам изгубио материјални поглед према животу. Једном сам умро и схватио сам да ипак неко о свему води рачуна, неке ствари у животу се исплате. У секундама када сам могао да скренем и одем неким сасвим другим путевима, тада се Бог појављивао, немам више ниједну дилему у то“, напомиње Васојевић.

Данило Васојевић, вагабундо и вечити странац свима, осим себи, живот живи по сопственом канону који је обликовао његов живот, буран и кривудав попут реке.

„Мој највећи проблем је то што сам се стално селио и свуда сам био странац, патио сам да негде припадам, међутим ја не припадам нигде. Kада сам се трудио да припадам негде, само сам имао проблеме. У животу је битно да те не ураме, што јесте сама тенденција система“, закључује Данило.

„Песник нема свој рам
И увек тражи свој Рим…“