Шенџеном у Хонг Конг: кинеско црвено

С јесени сам кренуо у полудубоким ципелама и перјаној јакни. А у специјални административни регион НР Кине закорачио сам изашавши са његовог аеродрома, с коферима који рукама још увек нису били тешки, у знатно топлије време. Свепрожимајућа влажност ваздуха, какву у животу нисам осетио, натерала ме да се закашљем, док сам претурао по џеповима тражећи цигарету. Било ми је потребно да осушим ваздух. Све око мене се пресијавало, како од стерилно стилизованих површина тако и од влаге, а од ветра ни трага. Вероватно га не бих ни осетио, али високе палме се свакако нису њихале. Водећи рачуна да цигарету угасим на кантици културно предвиђеној за тај одговорни грађански чин, јер сам се на време информисао да су казне за опушке на асфалту огромне, потрчао сам ка комбију који ће нашу на лицу места оформљену групицу путника превести преко границе у суседни Шенџен, у административно обичнију, континенталну „праву Кину“.

Ни хао. У Шенџен сам заправо ишао, да тамо радим и живим неко време. Да гасим цигарете по улици где год ми падне напамет, јер тамо је то било океј. Тамо скоро сви мушкарци пуше, а жене врло ретко. Био сам део новог квазипросветног таласа српских гастарбајтера у Кини, бројнијег него што бисте мислили. Први месец стално сам узвикивао да то није други континент, већ друга планета. Остао сам у том граду девет месеци, и још бонус један у другим оближњим, као смотани номад по мотелима и становима пријатеља. Време тамо тече много брже, чак и за нас из београдске вреве. Изван радних сати, желео сам само да се одморим од предавања енглеског деци. Већ после неколико месеци, њихови лежерно обучени родитељи – менаџери, програмери, инжењери – захваљивали су ми се због напретка своје деце, која сада знају да саставе и читаве реченице на енглеском, а он је у Кини цењена и тражена роба. Мало људи га зна, а сви желе да га науче, или макар да им га деца проговоре. Говорили су ми да је Шенџен, та чиста, безлична и симпатична бетонска џунгла и силиконска долина југоисточне Кине, иначе опште познат у Кини као град дошљака из целе земље, већ сада и мој град. „Ни ми нисмо овде много дуже од тебе, ниси ти ништа више странац од многих Кинеза овде” – често ми је понављала насмејана млада мама мог омиљеног ученика, петогодишњег дечака који се одазивао на име Мајк. Сви који су у пословном или приватном контакту са многобројним странцима, имају и смишљено, али друштвено легитимно енглеско име. Кинеска сам им ретко знао.

У небодерима на којима би им и САД позавиделе, у рекама стартапова, трговинских фирми, малих дућана и гига маркета, кантиница и ресторана, фризерских салона и приватних школица енглеског, врло брзо ми је постало јасно. Од социјалистичке економије, барем онакве какву популарно замишљамо када мислимо о Кини, није остало скоро ништа. Кина је у пословно врло интензивној понуди свега и прилично слободној тржишној и предузетничкој клими, у којој скоро свака пословна идеја вредног појединца набуја попут суптропске вегетације у огромним парковима на сваком ћошку ових влажних градова. Они јако желе да покажу и себи и свету да су његов битан део, равноправни иноватори и потрошачи са оним западноевропским и америчким одликама. А нису ни сами свесни да су их у тим параметрима већ престигли. Америка им је ипак главни узор, попут девојчице из одељења коју све остале мрзе, а у ствари јој завиде и желе да буду као она. Провинција Гуангдонг, чији је Шенжен са само 13-14 милиона становника (незванично и до 20, јер „шта је са петсто милиона непријављених Кинеза?!“) други највећи град, итекако подсећа на Калифорнију из филмова. А субјективни осећај јесте да у многим стварима своје савремене привредне а и културне узоре, помало посматрају из будућности.

Помало сам био поносан што заправо живим у граду који је званично седиште Хуавеја, и граду који је први на свету у саобраћај убацио педесет аутобуса без возача, баш у периоду када сам се ја пријавио као његов резидент. Ваљда већ одличним аутобусима баш ништа није фалило, па су одлучили да им фали возач. Ипак, у такав аутобус никад нисам ушао, а до зграде глобалног телекомуникационог гиганта ме је мрзело да одем, иако је била у мом дистрикту, на само неколико станица метроом од мене. Много ближе, била је висока пагода окружена омиљеним парком у непосредном комшилуку, где су се рекреирали сви, од тек проходалих беба до врло виталних пензионера. Уједно је био једино место у том делу града са историјом која је сезала даље од краја 1970-их, када је из обичног, неки кажу рибарског а неки трговачког села, брзо кренуо да се размахује у постиндустријски полис. Осим свуда доступних бицикала и честих мотоцикала, метро је био и остао главно превозно средство, у коме баш сви гледају у телефоне током вожње, а често на њима и омиљене серије на путу до посла или куће. Сви раде, и то много. Незапосленост се у Шенџену баш и не практикује, многи имају и по два, три посла. Све се мери искључиво новцем. Фасцинираност организацијом подземне железнице брзо је нестала када сам схватио да ми њена брзина не значи много, ако треба да пређем по неколико десетина километара да бих отишао на жељени трг или у популарни ресторан у другом делу града, јер то, свакако, потраје. Порције су, додуше, у скоро свим ресторанима огромне, и понекад ми се чинило да супу, обавезно тек кључалу, срчем из омањег корита. Тамо кажу: ако једеш мало, разболећеш се. Доста странаца константно кука на кинеску кухињу, али ја се нисам жалио. Чак ми и сада недостаје пржени пиринач са увек свежим морским плодовима и ананасом и мени непознатим али укусним зачинима, и њихов обавезно заљућен, или пак медом или сосом од шљива натопљен роштиљ. Јер тек само посољено и незачињено месо, осим у врелој супи са нудлама, за Кинезе не долази у обзир, а свако кувано или пржено јело губи смисао и пожељност ако није тек скинуто са ватре. Идеално је ако још увек цврчи пред вама.

Сва важна врата немају браве. Улазна врата зграде у којој сам живео отварао сам отиском прста, а она од свог маленог стана шестоцифреном лозинком, коју бих одиста много теже изгубио из главе неголи кључ из џепа или ранца. А нисам живео ни у каквом смарт блоку окићеном последњим крицима технологије – то је била сасвим просечна стандардно опремљена зградица од тринаест спратова новоградње, која је широм Шенџена ницала изненађујућом брзином, као што би и зрно пасуља због силне влаге у ваздуху проклијало само од себе за пар дана затури ли се негде у кухињи. На све сам се био навикао, али на ту влажност од које се пресијавате танким слојем зноја по целом телу и кад је само двадесетак степени, никако. На то да је све дигитално, чак не ни на дугме него на клизави тач скрин, богами јесам, врло лако. А видљиво присуство камера и униформисане полиције на сваких педесетак или сто метара, уливало ми је у почетку збуњеност, а касније непогрешиви осећај сигурности. Сам менталитет Кинеза такав је да се улично разбојништво једва икада догађа. Јавни ред се поштује, агресију је немогуће видети, а максимална безбедност је императив. Организовани хаос, негде сам чуо такав опис Кине. Он јој савршено пристаје.

Расејан, више пута сам заборављао своје ствари: телефон на клупи у парку, ранац у Мекдоналдсу, пасош у продавници. Све сам налазио, чак и након више сати непажње, а када бих се уплашио да нећу, заборављену ствар лично би ми уручили насмејани Кинези. Не љубе се у образ ни са најближима, врло ретко се и рукују, можда понекад пословно, али све што кажем о безбедности овог поднебља и љубазности његових људи звучи као претеривање или тек срећна околност у огромном граду, а није, већ неписана правила чија одступања нисам виђао. „Можда је то из васпитања и поштовања туђе имовине, можда из страха од полиције и система, али ми туђе ствари не дирамо и не узимамо. Крађа? Јако ретко. Посебно не у Шенџену и Хонг Конгу, то су дефинитивно најбезбеднији већи градови у ионако безбедној Кини“, објашњавала ми је шефица наставе тог кишног дана док сам у канцеларији брисао свој покисли телефон, и била је у праву. А он је истовремено и новчаник, јер зарађени јуани ретко су шушкали у знојавим рукама, поготово не црвена стотка као највећи апоен. Били су нацртани у телефонима којима махнемо поред касе и платили смо било шта, поносно шаљући кеш у историју. Не само да сам свој телефон већ други пут нашао на клупи једног од смирујућих брежуљкастих паркова, већ је и даље савршено радио, баш као и сва напредна електроника, неодвојива од тамошње свакодневнице. Кинези споро ходају улицама. Као обичан пролазник добијам осмехе и помоћ нађем ли се у најмањој збуњености или невољи. А колеге и новостечени другари били су ту за све што ми је неупућеном у процедуре и околности требало. Јер Кинези не би дозволили да си збуњен или да ти нешто недостаје, тим више ако си странац. То сам несумњиво физички и био као Европљанин, што је у Кини, и посебно у Хонг Конгу, статусни симбол вредан зависти, понекад и разлог сумње у мотиве свеопште љубазности. Но функционално сам се прилично одомаћио и неспретно штрчао у мору Кинеза, никако једини, јер странаца са запада све је више, а и наших људи.

У празничном периоду Кинеске нове године, заправо целонедељног Пролећног фестивала, организовани хаос стаје. Деци и младима старији из породице или са посла уручују хонг бао, црвене коверте са новцем. Мислио сам да такав обичај постоји само на српским свадбама. И град се црвени од традиционалних лампиона и декорација, језиво тих и пуст. Сви дошљаци оду у своје родне градове широм Кине, а тек два до три милиона сталних житеља остане у Шенџену, међу њима и ја. У тим тренуцима тихе усамљености, то је можда и највише био мој град. Чак и за остале националне празнике, пошто ниједан званично није верски, сви трче из града, углавном у свој родни или негде другде, да се одморе. И ја сам често путовао, а најчешће у никад ближи Хонг Конг. Велика већина нас који смо предавали енглески у Кини није имала адекватну радну визу, мада то у кинеској пракси није претерани проблем. Ми, држављани Србије, на општу завист других странаца, гребали смо се о чувени безвизни режим који имамо у пријатељској Кини, али смо сваких 30 дана морали да сечемо границу. А бивша британска колонија била нам је одмах ту. За све заинтересоване компјутере, формуларе и службенике на граничним прелазима, само смо туристи. Обилазимо прелепу земљу и градове, и ни случајно не предајемо енглески. У почетку нелагода, после рутина. А и барем нам је познато нејасно дефинисање статуса јужних области. САР Хонг Конг званично је део НР Кине, али га је од комшијског Шенџена и даље делила граница к’о свемирска станица, која се ритуално прелази. И једни и други лупе по лепи црвени печат у пасош, баш оно што нам треба. И на такву месечницу сам се навикао, чак сам одлазио и чешће од месечно. Боље је тако него да изостане, а и волео сам излете тамо. Једнодневне или вишедневне, у зависности од друштва и планова.

И сваких пар недеља исто: најпре осетим још већу влагу, звукови постају гушћи и збијенији, а онда разазнам и језичку промену. У Шенџену се говори мандарински, савладан тек толико да могу да се испоздрављам и тражим нешто у продавницама или ресторанима. А у Хонг Конгу бих га ретко чуо (мада тврде да им се све чешће намеће), већ много више кантонског кинеског који сам умео тек да препознам, јер је ту, на том начичканом полуострву са неколико малих острва, званичан, уз енглески. Када бих на старим очуваним и увек свеже офарбаним улицама чуо енглески или неки европски језик а било их је, не само да бих се осетио као да сам чуо нешто своје, већ су се те речи, заједно са хинду, арапским, филипинским и многим другим стапале и укалапале у слику правог глобалног града. Не зна се шта је ту тачно деловало општеазијски, шта европски, а шта амерички. Све је било, и ништа од тога, нешто потпуно ново, недефинисана безличност са посебном енергијом и уникатном атмосфером. „Овај град има лудачку енергију и ритам који те само усисају, и немаш друге него да их пратиш”, рекао ми је Моузес, Нигеријац који је тамо завршио мастер студије и тражио посао, а могућност да не успе у томе била је скоро иста онолика као у Шенџену, непостојећа. Тај ритам је предвидива химна дугачком радном времену ове бесцаринске зоне и царства финансијских менаџера. Мултикултуралност је сезала далеко у прошлост, а напредовала је дословно сваким даном.

Овај град је дуго био прозор у свет целој источној Азији, економски далеко испред њеног просека. Сада се све чешће могу прочитати независне финансијске анализе које га по утицају и моћи изједначавају са осталим кинеским и регионалним полисима, попут оног из ког сам изнова долазио, или попут Сингапура. Дуго је био уникат и лидер, сада је само један од, али и даље јединствен у својој аури, култури и животу. 2047. Кина ће избрисати границу и одузети му специјални тренутни педесетогодишњи статус, који је након последњих трзаја колонијализма захтевао сопственом историјом. И загрлиће га после више од двеста година, иако га ни ових педесет не испушта из контроле. Али Кина је већ нестрпљива, а многима у њему тај загрљај се не свиђа. Кроз јесен 2019. трају дуготрајни улични протести, неуобичајено насилни за кинеске појмове. Толико прецизно локализовани да их никад нисам видео својим очима у граду, већ само на екрану телефона, на свим локалним и светским порталима.

Препознао сам га из игрице, а и у стварности је био игрица, никад до краја пређена. Замени јуане у ХК доларе. Добијеш папирне, и сад купи нешто, а у Хонг Конгу је све прескупо, јер ти требају кованице пошто само њих примају у градском превозу. Бирај хоћеш ли метро, аутобус или трамвај, а сваки је дабл-декер у лондонском стилу, као што су и саобраћајни знаци и двојезични натписи. И пази колико убацујеш у ћасу поред возача јер кондуктера нема и кусур се не враћа, па пробери тачно. И седи на тај други спрат трамваја да видиш боље и више. Неком магијом нико се не шверцује (мада у Шенџену још мање, без икакве магије, већ ефикасном електронском организацијом наплате), сви зазвекећу у цент тачним износом. И ни у једном возилу никад није превелика гужва, а прегусто насељен град крцат људима. Једни другима су на главама, у најмањим становима на свету. Кажу да је кулинарска сцена још боља него у Шенџену, пробао сам, можда и јесте, а опет смо најчешће завршавали у Меку, јер био је на сваком ћошку. Унијатска црква поред стакленог солитера, Шанелова радња преко пута палате Првог апелационог суда, улични бувљаци поред смирујућих кафића – свега тога, као и свеприсутних небодера, а осим видљиве цркве, има и по Кини. Али не и омање планине у сред главног градског острва. Њен врх, чувени Викторија Пик, највиша је тачка Хонг Конга. Огромним, величанственим погледом обухватао се скоро цео град, чија су ноћна светла одатле деловала још нестварније, још футуристичкије. Нешто у овом граду ме је подсетило на Београд, иако везе с њим није имао. Можда носталгија за игрицом, можда стварни дашак Европе који континентална Кина није имала, или га је тек понекад вештачки имитирала, али ређе него Америку.

Никад нисмо видели уличне голубове у Шенџену. Тек понеког врапца. То је општа мистерија. У Хонг Конгу је било доста и једних и других. И свих. Не умем да говорим о кинеској митологији и филозофији, будизму, конфучијанизму, таоизму, атеизму и све популарнијем хришћанству (да, у континенталној Кини). Ни о Кинеском зиду, храмовима, ни државним палатама, змајевима и другим битним животињама. А упознат сам. Понешто од тога сам видео и доживео, али то су тек, тачке аналогног оријентисања у поприлично футуристичкој хиперреалности кинеских градова, која вас само прогута. И текуће политичке околности, а камоли скорија историја, делују тек као митологија, одмакнута од будућности која је већ стигла. Говорили смо да је у Хонг Конгу у току ХХII, а у Шенџену ХХIII век. Говорили су понегде кришом да ће ова два града знатно скоријег дана бити један, јер изузимајући границу већ јесу. А Шенџен се све више шири и у другом правцу, градећи све моћнији мегаполис са суседним вишемилионским градовима. Не знате ни сами како, али снађете се у свему томе прилично добро. Њима бејах западњак, иако са Балкана, за мандарински углавном мутав и слеп, али чула интензивно надражених свиме оним што се речима теже дочарава. У ефикасно организованом хаосу нашао сам мир. И једног дана просто сам се вратио у Србију, назад у садашњост Београда у коме сам виђао све већи број Кинеза. Првих месец дана деловало је као сасвим друга планета…