Студентски радови

Нетфликсизација: како ће изгледати медији будућности?

18. март 2021.
Урош Николић

Сурово форматизовани. Скоро у потпуности базирани на интернету. Медији на онлајн претплату преко платне картице, посебно ако желимо ажуран и квалитетан садржај. Медијатеке да имамо, хандпицкед да буду, од стране цењеног корпоративног, често дигитализованог уредништва, некад сведеног и на софтвер. Информисање се више ни не доводи у питање, оно је од основне функције медија постало прво друштвени па животни императив, а онда и неизбежно стање. Све ређе причамо о информисању, а све чешће о информисаности. Који год апарат да укључимо и којем год каналу комуникације да приступимо, ми смо информисани о актуелностима. Чак и само листајући садржај друштвених мрежа, и ако не видимо оригиналне вести, људи ће их приватно (а на друштвеним мрежама је то аутоматски и јавно) коментарисати, и знаћемо шта се дешава. Уз понеки линк, релевантан или не.

Увек полазим од тезе да је будућност већ стигла. Већ неко време сведочимо магљењу друштвене и културне границе између приватног и јавног, а главна машина за прављење баш те релативизујуће магле су управо медији. Мислим да ће у долазећим временима сада већ бледе назнаке ове традиционалне структуралистичке опозиције вероватно и потпуно нестајати, и то на много различитих нивоа и ван самих медија. Мада, за едукативну улогу медија то нам се и свиђа, ваљда желимо образовање и знање доступно свима. Али када се ради о забави, ту већ имамо неке реплике, критике и вечно отворену дебату када је у питању преплитање и изједначавање приватног и јавног. Појам наметање да ни не спомињем у овом контексту, већ су се сви наоштрили јер се нешто намеће. Кажу, праве вредности су на мети, хоће душмани да нас морално срозају, и то преко забавне функције медија. Са друге стране, медијски рат, као популарна фраза, и као појам драмских сукоба наративних актера у медијима, већ је излизана. Да ли ћемо у будућности као публика драмски и идеолошки ратовати за медије и око медијског садржаја?
Вероватно не. Основни нивои медијске информисаности постају све чешће и све више таблоидизирани, а за оне напредније, плашим се да нам остаје принцип „колико пара, толико музике“. Већ нам се на порталима дешава да читање неке вести или чланка који нам заделују као баш оно што нам је потребно – заправо буде прекинуто обавештењем да се њиховом наставку може приступити само путем претплате. Старијим људима из мог окружења то је незамисливо. Зар не би требало да су чак и они по квалитету врхунски медији фрее фор алл (и то ако изузмемо базичну претплату на интернет и дигитализовану телевизију) и увек једноставно доступни, просто чекајући на нас као заинтерсовану публику? Е па, нису сви, а плашим се да ће их све мање то бивати. О додатним садржајима да не причам: нуде нам се све више и рекламирају технолошке и садржајне иновације, али сви њима дотакнути садржаји захтевају не само досадне процесе регистрације и пријављивања, већ и досадну додатну претплату. Често ће их ставити и на услужно нелинеарни и временски релативизујући он деманд. И онда плаћате чланство у корпоративним медијатекама, знатно скупље од чланства у библиотекама, где се магли и граница између медијског садржаја и уметничких творевина, али бар са тим магљењем проблема немамо и не треба да имамо.

Поседовање адекватних апарата за медијску конзумацију и комуникацију преобразило се из нужног услова у потрошачку жудњу. Њихов опсег је све шири – а ја, искрено, једва чекам ширу доступност и употребу наочара и шлемова за виртуелну реалност, иако ће и то да кошта. Та обећана нам тековина врло скоре будућности ми се свиђа, а рекао бих да ће је друштвено већ пристигла тзв. З генерација, и оне после ње (шта уопште долази након абецедног З?), чак и захтевати. Основна претплата на интернет и на дигиталну телевизију већ је архаично подразумевана. А након што смо, ваљда, апсолвирали проблематику претплате за јавни сервис, престали смо да се даље бавимо и све чешће присутним и искачућим претплатама. Логично, живимо у капитализму, и образовање је постало индустрија, па како тек неће медији. То је уговор који смо потписали, подстичући приватно оснивање и врло комерцијалну усмереност медија. То је наша борба нама дала. Готово сад, само тржишно, само корпоративно, само глобално и помало глокално. У тако устројеној идеолошкој и медијској клими, приде подгрејаној (стиже моралистичко поп фразирање) најнижим људским нагонима и примитивним потребама, не видим да облацима популарног (и популистичког) моралисања има места, као ни кишама вредносног ламентирања оног критичког дела иначе врло широке медијске струке.

Горепоменути поп из заграде очигледно не означава свештеника, а плашим се да ни академско ни профано свештенство медијске критике нажалост неће много променити дату ситуацију. Чак, попут све популарнијег става да нам за комуникацију са Богом нису потребне посредничке услуге цркве и свештеника, заправо је све интересантније што је и у искуству конзумирања медија истакнута директна, све мање или нимало посредована, веза садржаја и ствараоца истог са једне стране, са потенцијално баш сваким појединачним корисником и конзументом из публике са друге стране. Не мислим ни да ће та тековина будућности донети више лоших него добрих одлика и импликација. Јутјубинг меље и не стаје, и ако питате генерацију З, већ је самлео уштогљене и безличне водитеље и спикере, постављајући институционално неваспостављеног, али новог селф-маде хероја новог он деманд медијског садржаја у први план интернета. Иако има циљну групу, којој често и не припадате, овај херој се обраћа искључиво вама, елиминишући идеју замишљеног општег типског гледалишта. Јер типско, из домена општег, прелази у домене нечега толико фрагментираног, да постаје само себи контекст. А пошто сте већ огуглали на бројке прегледа његових видео клипова, када јутјубер, да не кажемо инфлуенсер, још и напише и изда књигу, можете само да се крстите његовим или њеним бројкама продаје на Сајму књига, у Делфима и у Вулкану, али истинског чуђења више и нема.

Ако вам лепо звучи да је „човек мера свих ствари“, онда се навикните и на то да ће тај онлајн популарни (али не и популистички) човек, а не сама перципирана вредност садржаја који је произвео, да прода сваку своју медијску творевину, у најширем смислу речи, па и књигу. Целебритy студиес је постала легитимна академска област на неким светским универзитетима. Додуше, вредновање не само успеха већ и квалитета нпр. музичких извођача по броју продатих синглова, албума и концертних улазница, такође је сувисло и смета, те је још и сувислија претерана релевантност бројки када је у питању издаваштво писаних дела и садржаја. С тим у складу, не мислим да има бриге за посао или чешће хоби писаца и књижевника. Како за доказане литерарне уметнике и публицисте, тако и за оне у покушају, и у најдаљој ће будућности бити места. Макар оног које одговара људској потреби, ако већ не комерцијалном тржишту. Можда не свако и можда не редовно, али људи ће увек читати, јер никада нису ни престајали. А између монументалних хијероглифа и књига селебритија са друштвених мрежа, има најразноврснијег садржаја, и по теми и по вредности(ма). И једва чекам да видим чега ће све још да буде, кога ће све још да буде и да наставим да се чудим осудама.

Серије и филмове свакако тек нећемо престати да гледамо, тек смо се залетели. Рецимо, обожавам Нетфликс. Одлична продукција, и у визуелном и у услужном смислу, и сасвим довољно широк избор. Знам шта плаћам, јер знам шта ми прија и користи да гледам, и то лако могу да изаберем јер је прегледно и разврстано. Нетфликс се не критикује, ваљда јер се не „намеће“, него му људи сами хрле. Можда са малим заостатком у нацијама попут наше, али и то се мења и тек ће. Након постсоцијалистичког медијског хаоса, навикли смо и да по интернету јуримо филмове на дивље, али већ се види да нам се та могућност полако редукује, а нећемо је ни желети, упркос томе што ћемо све више пара давати медијским конгломератима. Али уверен сам да ћемо заузврат добијати лепо упаковане производе нових идеја и креативности која никада не стаје, и медији као послодавци и публика као муштерија то увек цене. И резултате видимо не само у темама садржаја, већ и у средствима па и начинима презентације, чак и изван забавног реалма медија. И једва чекам ВР наочаре уз 5Д филмове.