Град мојих сећања

,,Долце фар ниенте“ на сваком кораку. Не само фигуративно. На зидовима, салветама и сваком јеловнику писале су те три једноставне речи. У Трастевереу, римској Скадарлији. И баш ту, на том месту, највише се осети дух и енергија тих веселих Италијана. Причају и смеју се гласно, слободно. Ипак, потпуно су ноншалантни и имају неки неодољиви шарм. Ту се мешају са туристима, јер сваки путник зна да не сме заобићи ову четврт вечног града. Али, довољан је само један поглед да се разлучи ко је Италијан, а ко је странац. Њих разликује од других управо то њихово ,,Долце фар ниенте“, у буквалном преводу: ,,слатко ништа“, ,,слатка беспосленост“, или ,,беспослена доколица“. У Риму је то концепт живљења, усклађен са савршеном архитектуром и најбољим капућином.

Кад год се у мислим вратим у овај, мени лично, најлепши европски град, осетим се безбрижно, неспутано. Тако сам се осећала и када сам први пут, пре много година, обишла престоницу Италије, тај дивни Рим. ,,Уместо Париза, хајмо у Рим“, напрасно је изјавио мој дечко, В. Било је то једног михољског лета, када су зраци сунца били тако јаки, температуре у високом плусу, а календар ипак сугерисао да је јесен. Говорили су сви да је Париз диван у септембру и октобру и да се тада мора обићи. Неколико дана пред путовање, агенција све отказује. Нуде нам Рим или Фиренцу као замене. У глави ми се створила слика Одри Хепберн која седи на Шпанским степеницама у Риму и срећно једе сладолед. О, да, то је једна од познатијих сцена из филма ,,Празник у Риму“. ,,Хоћеш да идемо тамо? Волео бих да видим Рим“, поновио је В. Пристала сам и тражила му само да ме води на чувени италијански ,,ђелато“.

Сећам је јасно како је група од нас тридесетак туриста испустила колективни узвик одушевљења онда када смо из мрачних ходника метроа изашли на јесење сунце и погледали у монументално здање испред нас. Колосеум, у својој великој раскоши, пожелео нам је добродошлицу у Рим. Гледамо у ту велику зграду, дивимо се њеној несавршеној лепоти и слушамо шта нам прича туристички водич. Чак га и они нестрпљиви међу нама пажљиво слушају док говори о највећем амфитеатру на свету, где су се у далекој прошлости одржавале гладијаторске борбе и представе са дивљим животињама. Остаје жал што не можемо да уђемо унутра, предуги су редови, ипак је ово симбол града Рима, импресивни споменик антике и сви желе макар да пипну неки његов део. Настављамо даље и у току једног дана обилазимо преко двадесет знаменитости овог града. Потпуно је невероватно што се у Риму,на сваком кораку, нечим одушевиш. Нека обична зграда, улица, фасада, нешто што нема чак никакав историји значај, све то је неодољиво шармантно. Широки поплочани булевари оивичени дрворедима, преплављени становницима и туристима, а све прожето музиком која долази од уличних уметника. У таквој атмосфери, тешко је било којој особи да буде несрећна. Иако је много људи свуда наоколо, улице града позивају на мир, опуштање и уживање. У разгледању импресивинх римских здања сати пролазе неосетно. Код Фонтане ди Треви је забавно, јер се сви гурају да дођу до воде, баце новчић и замисле жељу. Лукави Италијани су се досетили како да измаме новац од туриста овде, па су смислили причу да треба бацити три новчића: један, уз који се замишља жеља, други, уз који се замишља идеални партнер и трећи новчић је за гаранцију да неће доћи до растанка од тог партнера. Лепота ове фонтане је неописива, јер скулптуре које њу чине одузимају дах. А тако је и са другим фонтанама на већини тргова у Риму. Свака од њих је дражесна и краси ионако до детаља улепшане тргове, а они сами зраче неком позитивном енергијом. Када те дух Рима већ довољно опије, онда дођеш до Шпанских степеница, ту седнеш са својим сапутником и проведете сате у разговору, држању за руке и само се смејете. Јер, око вас гомила људи ради то исто. Ужива у доколичарењу. Онда, следећег дана са тим истим сапутником, одлучиш да сам истражиш град. Кренули смо од испијања најлепшег капућина у једној маленој кафетерији скривеној у поплочаној, узаној уличици иза фасцинантног Партенона. Дуго смо шетали улицом званом ,,Виа дел Цорсо“, жилом куцавицом града. Утопили смо се у море Италијана који ужурбано пролазе поред нас и гласно и енергично причају, обучени по последњој моди, украшени упечатљивим аксесоарима. Нисмо имали веспу, као у филму ,,Празник у Риму“, али смо пешачили скроз преко моста ,,Анђело“, до Ватикана. Успут сам добила обећани ,,ђелато“ од јагоде и беле чоколаде, В. је одабрао моје омиљене укусе. Никада нећу заборавити колико смо били радосни што смо сами дошли до Трга светог Петра и како смо били поносни на себе јер смо тако добро упознали град. Дакле, само неколико корака и погледа на архитектуру Рима довољно је да се заувек заљубите у овај вечни град. Чак ће и највећи скептик бити разоружан толиком лепотом.

Закључили смо, мој сапутник и ја, да се морамо враћати овом граду изнова још неколико пута, све док га не обиђемо потпуно. До тад, увек ћу му се враћати уз помоћ своје маште. У сећањима, Рим ми остаје једна светла тачка, најсјајнија звезда. И изнова обећам себи, кад год се присетим ове престонице, да ћу мало више живети ,,Долце фар ниенте“. Слатка доколице, у Риму си најслађа. Вечно живи и вечно траје овај вечни град. И, још нешто. Ту, код Колосеума, водич нам је указао на један цитат који ми се тако добро урезао у памћење, а затим сам то и доживела: „Док Колосеум стоји, стајац́е и Рим; када Колосеум падне, пашц́е и Рим; када падне Рим, пашц́е и свет!“