Три аутомобила опрао је комшија из куће поред мене, а иначе опере само један, свој. Урадио је детаљно чишћење, рибање и усисавање.Опрао би он још један, али га је спречио полицијски час. Наредна два дана је само седео у дворишту, преуморан, уз опаску да не може да мрдне од упале мишића. Комшиница са трећег спрата угојила се, каже, осам килограма. Сваког дана нашом улицом шири се опојни мирис најразноврснијих пецива, слатких и сланих кифлица, колача, торти… Тврди да стварно није све сама појела и да не зна како је зарадила те килограме око струка. Изолација није донела само мање кретања и физичке активности, вишак килограма или превисоку процену личних могућности. Донела је читав мозаик осећања.Колективно, током ванредног стања, прошли смо све. Почело је са паником, тај момент обележила је помама за тоалет папиром. Онда су се ређали: ноншаланција, опуштеност, хладнокрвност, страх, анксиозност, брига, очај због полицијског часа, туга због забрањених излазака викендом, али и љутња на ближње, па још већа нежност према њима, па саосећање, емпатија, разумевање… У нормалним околностима, време протиче брзо и бришу нам простор за доколицу и размишљање. Моменти контемплације потребни су свакоме, али са одређеном мером. Током затварања и дугих часова код куће, било их је и превише.Некоме би то могло засметати и негативно утицати на расположење. Међутим, чини ми се да је боље било маштати, замишљати и планирати како да жеље претворимо у стварност. О да, тих дана стваран свет био је страшан, место за заобилажење. Код куће је топло и лепо, ту смо сигурни, то је наш микрокосмос саткан од емоција и много других,великих ствари, али и ситница које живот значе. Иако сам то одувек знала, сада ми је јасније колики је значај породице и добрих односа унутар ње.Захвалност је порасла у мени, јер услед живота у другом граду, дуго нисам била непрекидно, недељама са својима, још од средње школе. Пандемија и вирус зближили су нас са онима који су нам најближи и на томе, само на томе, хвала “ситуацији“. Ипак, много тога недостаје. Дуге шетње градом или по природи, ноћни изласци са пријатељима, дуге јутарње кафе-безгранични, лековити сати разговора…Све то ми баш фали, навикла сам да будем окружена драгим људима и да радим ствари које волим. Модерна технологија донела је могућност да се претварамо да смо заједно са пријатељима. Али, претварање је – само претварање, лоша имитација реалности. Ништа не може заменити физички додир и загрљај. Неопходан је још неко поред нас самих, просто да буде ту. Тако моја бака, седамдесетогодишњакиња, изолована у селу, каже да јој једино недостаје да јој неко дође. Бескрајна је вредност слободе, сада, више него икад, то је савршено јасно.И слободе сусретања.
А време много брже прође када је испуњено креативношћу. Уместо бескрајног листања нових објава на друштвеним мрежама-листање књига. Уместо гледања песимистичних вести на телевизији, гледање квалитетних филмова или позоришних представа на интернету. Хвала опаком вирусу што нам је, преко Интернета, вратио културу у домове, кроз онлајн емитовање представа, балета и концерата.И онда човек схвати – лепе ствари су свуда око нас и има их довољно да испунимо дан тако да ни не приметимо када је прошао.
Ближи се крај изолације.Комшиница с почетка текста одлучила је да отпочне дијету. Каже да овог лета просто мора да заблиста на некој грчкој плажи. Ћутим, нећу да је разочарам. Нико не зна хоће ли летовања бити.Комшија који рекреативно пере аутомобиле, након оне епске упале мишића, нема више жељу ни да вози. Сада жели мало више да се креће, чисто да ,,протегне ноге”. Тешки и тамни дани полако добијају прве линије светла, пастелних боја, као када свиће зора, па тамно небо лагано боје сунчеви зраци.
Последњи радови
Студентски радови18. март 2021.Град мојих сећања
Студентски радови14. мај 2020.Лепе ствари су свуда око нас