Тамо далеко, где црна нафта сја

У почетку је било зачуђујуће и деловало је невероватно: нема зноја, јер нема влажности у ваздуху. Само пече. Пржи. На тих 60 степени, колико би износио максимум, нисам раније мислио да бих могао издржати, али као и на све, навикне се човек. Често бисмо се питали у шали како су се Кувајћани (и уопште арапски народи) расхлађивали пре појаве климатизованих уређаја. Температура је, ипак, претстављала најмањи проблем. Поготово зими. Тада би време у Кувајту било као неко наше пролеће или јесен. Тада је најпријатније. Зима је, заправо, најмонотонији период године у тој маленој држави. Већина људи оде на зимовања и све некако делује празније, за разлику од остатка године када су молови препуни, а путеви закрчени аутомобилима. Без превозног средства, тешко да би ико могао стићи негде, осим до оближње продавнице (бакале – самоуслужне радњице у којима су махом радили Индуси или Пакистанци, натрпане гомиле производа у малом простору у који се улазило по размицању провидних пластичних завеса, које су, углавном, радиле 24 сата дневно). Пешачких зона на какве смо навикли, тамо нема. Нема дугих пространих булевара којима би се шетали. Да би се шетало у парку, молу, по обали, морате се прво довести до тамо колима. Таква је била инфраструктура, град је био разбијен на блокове насеља (који су се јединили у делове града) између којих се, истина, могло шетати, али све што би циљ био даљи, то би точкаши били пожељнији, како би премостили препреке у виду ауто-путева, који су повезивали све од обале мора до пустиње. У теретанама се често могу приметити људи који на покретној траци само шетају. Не трче. Разумљиво је да њихово тело изискује покрет, након дана проведеног седећи у колима, седећи на послу, па опет у колима, па у молу, поново колима, како би после тога седели код куће. Изузетак су, наравно, спортски активније особе. Али не бих рекао да је главни узрок гојазности код Кувајћана сведен на целодневно седење…Има превише ланаца брзе хране. Што је такође у стилу овог емирата. Брз живот не трпи чекање. Мора се, пак, напоменути, да улице и молови обилују врхунским ресторанима, који су препуни. Нисам успевао да утврдим где има више Кувајћана: да ли испред продавница брзе хране, у ресторанима или у шетњи поред истих. Временом сам кренуо да препознајем грађане ове државе, тачније да их разликујем од осталих арапских народа, на, претпостављам, исти начин као други: по куфији, односно делу ношње који се налазио на глави. Боја или шара су указивале на припадност одређеном народу. Такође, по квалитету галабије се показивала и хијерархијска припадност, сталеж. Некако је људима око мене било најлакше да препознају Египћане, што ја нисам успевао. Њих је било највише од арапских народа који су живели у Кувајту, после самих Кувајћана. А највише је било благих Индуса и љубазних Филипинаца. Од најмање бакале, преко грађевинске скеле до најлуксузнијих хотела и приватних фирми. Нема за њих државног посла. А како би и било? Држављанство Кувајта се може добити на врло радикалан, а, опет, једноставан начин. Уколико се девојка уда за Кувајћанина и она и њихови потомци добијају држављанство. Ако се момак ожени Кувајћанком, па… Могу живети у Кувајту, али нема држављанства ни за њих, а ни потомке (могуће је да постоје изузеци). Снажан патријархат. С друге стране, без обзира на ту културолошку вредност, Кувајт је изузетно либерална држава за арапске земље. Имају жену на министарској функцији. Знам, то нама делује уобичајно, али за тамошње прилике је била велика ствар. У Саудијској Арабији су жене добиле тек право да возе! А када су у питању односи, племенски чувају једни друге. Уколико желите да приђете девојци, Арапкињи, заборавите на то! Вероватно је већ обећана неком и не треба вам да вас примети сестра, брат или отац па да настане проблем. Млада девојка у женском друштву ме је тамо некако стално подсећала на Зону Замфирову и њене тетке када шетају улицом, а Манулаћи све гледају са стране. Либанке важе за најлепше жене арапског света. И заиста: коју год бих лепу девојку приметио, неко од познаваоца свих детаља или неки Кувајћани, рекли би ми да је Либанка. Е, сад. Без икакве намере да вређам тамошњу културу, лице Либанке можете и да приметите. Девојке и жене носе хиџабе које покривају део или целу главу сем очију. Либан није толико стриктан. С друге стране мушки део популације Кувајта је комбиновао ношњу: мало светски, мало етно. Па, зависи од прилике. Кувајћанке још нису добиле ту слободу, чини ми се. Само мушкарци посећују редовно џамије одевени у своје свакодневне народне ношње. Ту су сви били јединствени. Поготово за време празника. Њихов највећи, Рамадан, био је лети. У сред највећих врућина. Без пића и хране до око 18 часова када сви оду на молитву. Једном смо приметили како нека деца на улици прилазе чесми (којих је било свуда, малтене) и наивно помислили да ће се налити воде. Не! Умили се, шљапнули који пут и наставили даље са истом дечјом енергијом. Без пића и хране важи и за странце, о, како само важи. У сред гужве на ауто-путу морао бих да се сагнем испод прозора, како бих попио мало воде, јер ако неко из других кола примети: БАМ! Полиција, казна, новац, затвор, депортација, ко зна. Нисам чуо за неког да је прекршио то. Зна се да не треба. И иако се доста људи буни због тога, разумем их. Ем су домаћини (и нама Србима то смета, а довољно је само да се сетимо како је осетљиво наше српско домаћинство; само помислите да код вас дође неко у кућу и не дај Боже помене у негативном контексту особу за коју гласате; довољно), ем цео дан не једеш и не пијеш и онда видиш неког Џона или Жику како се наливају испред тебе. Не иде. Једном, по првом одласку у Кувајт, чини ми се, замало да неког увредим. Изашао сам са јабуком на улицу. Срећом, тада су сви већ били на молитви. Само ме је један Пакистанац чудно и прекорно гледао, а отац у страху викнуо. Јабука је била бачена. И након молитве ресторани и молови би се напунили. Одморили би и сутрадан исто. Током поста су путеви, дању, из разумљивих разлога, били најризичнији. Вече је већ друга прича. А хоџа? По њему се сат могао навијати. Испрва ми је било тешко да се навикнем, поготово око три ујутру и поготово из разлога што су џамије биле распоређене на пар километара удаљености (неке и мање). Толерантни су, бар они које сам упознао и оно што сам успео да видим. Честитали су ми Божић једне године, а неретко га помешају са католичким. Сећам се да сам са оцем једном приликом тражио неки део за ауто у трговачком делу града. Било је вече и кренула је молитва (не сећам се да ли је радио или телевизор био укључен). Сви радници у продавници су клекли и почели да се моле. Неки иза пулта, неки иза у собама за молитву, а отац и ја смо ћутке стојали у радњи у којој смо били једини купци. Шапатом сам га упитао да ли треба да изађемо, шта да радимо. Одговорио ми је да само треба да сачекамо. Фасцинантна количина вере у људима. Да је криминалац ушао и покупио шта из радње, мислим да се не би макли.

Ипак, што се трговине тиче најзначајни је Фрајдеј маркет, који је попут мегаломанског новосадског Најлона или најобичнијих бувљака широм Србије. На Фрајдеј се ишло викендом (петак и субота су викенд, а недеља је први радни дан), знало се када се шта може тамо наћи и има свега, заиста. Као и регуларни маркети био је подељен на секторе. Сектор разно, како сам га назвао, сам најбоље запамтио јер је имао све од старих сувенира, антиквитета арапског порекла до новчаница из времена Краљевина СХС, које сам, ето, први пут видео у Кувајту. Трговац новчаницама је имао и актуелну новчаницу од 20 динара са Његошевим ликом. Не могу да се сетим колико ми је тражио када сам га питао из знатижеље за колико је продаје, али не знам ни да ли је неко насамарио њега или је он хтео неког, јер коју год цифру да ми је дао, кувајтски динар је најјача светска валута. Један њихов је преко 300 наших динара. Највећа новчаница има две цифре: двојку и нулу.

Иако имају висок (чуј висок) стандард Кувајт није земља у коју се иде на одмор. У коју се иде на летовање. Немају развијен туризам (иако раде на томе: откупили су неке уметнине из Лувра и граде највећи светски мол). То је земља за рад. Иако имају сјајне музеје и велелепне масовне културне и научне центре, некако се то заобилази, кружи око главне теме. Или ипак та тема прекрива остале? Богат нафтом, златом модерног доба, Кувајт је постао успешна и солидна држава. Њихов главни симбол, Три нафтна торња, изградила је београдска фирма Енергопројект, по шведском дизајну. Свечано су приказани јавности 1. марта 1979. Године, 18 година након ослобађања од британског протекторијата, односно стицања независности.

Након преко годину дана проведених у Кувајту, упознао сам једну нову, далеку културу, схватио да ми не пријају велике врућине и подсетио се вредности малих, а великих ствари, попут тренутка када сам осетио кишу (која беше слаба, а није ни пет минута трајала), док сам стајао испред зграде у насељу Џабрија. И Кувајт је попут те кише. Мали, а велики.

Никола Павловић