Студентски радови

Шта нас је корона научила о човеку

19. мај 2020.
Алекса Николић

Фото: pixabay.com

Научници, филозофи, мислиоци и други људи великих амбиција, покушавају вековима и миленијумима да проникну у човеко ву бит. Да му нађу суштину. Да сазнају шта га покреће, од чега је саткан и шта га одваја од репатијих предака.

Устаљеном homo, додавали су многе одреднице, терајући воду увек на точак своје воденице, мудро и нескромно нас уверавајући да је суштина човекова баш тамо где сежу њихова знања, интересовања и преокупације – сугеришући да је баш њихово поље деловања и размишљања оно без које се човек не би тако звао.

Homo sapiens, кажу немаштовити биолози и антрополози – човек је разумно биће које влада својим умом.

Homo ludens, тврде социолози и културолози – склони веровању да без игре нема ни човека.

Homo economicus, истичу увек прорачунати економисти – човек увек тежи економској добити и моћи, он ствара материјална добра и никада му није доста.

Homo politicus или Zoon politikon, верују социолози и политиколози, следбеници Аристотелови – човек је друштвено биће које обликује и уређује заједницу на које је упућено.

Homo religious, упорни су теолози и свештеници, слуге свих богова – човек је религиозно биће предодређено да верује и спас тражи у сили која превазилази његова схватања.

Кажу многи још штошта, круже латинским изразима и великим мислима око природе човекове, погађају некад ближе, а некада далеко, али никада у центар, никада у суштину. Узалуд им сва промишљања, прочитане и написан књиге – ништа нису схватили, ни научили.

Одувек је било јасно, а у временима великих криза, и личних и заједничких,  непристојно је очигледно – човек је биће навике. Нема тога што неће ћутке прихватити, на шта се неће,  брже него што и сам мисли да може, навикнути и са којим околностима се неће стопити и слизати,  ради свог пуког, лењог опстанка и комфора.

Када распојасани вирус из далека запрети озбиљним недаћама, а тек власт казнама, наметима и репресијом, где су научници, филозофи, мислиоци и други људи велих амбиција да виде politicusa изолованог од заједнице на коју је наводно упућен, да виде ludensa без фудбала, кошарке и свих игара што их је сам измаштао, да виде economicusa како зауставља производњу материјалног јер му више ништа не значи, да виде religiosusa којем ни тај бог у којег слепо верује више не помаже, па престаје да га мољака и угађа му, да виде sapiensa како демонстрирајући свој разум безглаво јурца, складишти што му никад неће требати, с пажњом слуша надрилекаре, шарлатане и вештице.

Хитро и ћутке се навикоше побројани да живе у суштој супротности са оним како их људи великих амбиција видеше и описаше, само када им би речено да је то зарад њиховог добра, а још брже се навикоше на старо, само када им би речено да је опасност, нико не пита како, напрасно ишчезла.

Биће да није човек кроз исторју опстао јер је од својих репатијих предака био способнији да отме, паметнији да створи и храбрији да се супротстави кад га поробе, већ спремнији да се навикне да нема оно што су му отели, да нема памети кад му кажу да му ни не треба и да има господара кад га поробе.

Много дугује човек својој моћи навике, без које би му живот био неупоредиво тежи и компликованији, али када пређе границе пристојности, доброг укуса и достојанства, навика постаје конформизам, а човек репати мајмун.