Путопис у доба короне

Има таквих места за која до јуче нико не би ни претпоставио да могу постати тема неке репортаже, или да је пут до њих вредан путописа. Тешко да би некоме и пало на памет да напише тако нешто. А тек прочита. То су обична места, проста и неинтригантна. Онима којима су близу постају део излизане свакодневице, а они којима нису не виде разлога да жале.

Али… Има појава и догађаја који преко ноћи промене поглед света на таква места. Одједном постану вредна свачије пажње, пожељна, а многима тешко доступна.

Да ли су знали становници лондонског Еби Роуда да сваког дана газе туристичку атракцију пре него што су Битлси у колони прешли зебру испред музичког студија? А ко би се тек сетиио да ће одлазак у локални супермаркет постати тако живописан, узбудљив и незабораван, пре него што је кинеска госпођа из Вухана пожелела да обрадује драгог чорбом од шишмиша – органског, непрсканог, са пијаце.

Пут у средиште супермаркета

Пут до најближег супермаркета није због коронавируса постао дужи, али ипак ваља кренути као да је суседна улица у међувремену прогласила независност, па нас сада дели гранични прелаз прометнији од Хоргоша. Ко не дође пре него што се картица на вратима окрене на „отворено“, завршиће испред врата чекајући као тркачки коњ да се подигне рука човека у жутом.

На кртком путу од стана до (зашто не дати бесплатну рекламу, комшије су у питању) Меркатора, само власници кућних љубимаца који се као партизани шуњају травњацима и ред испред поште чији радници вероватно тек устају из кревета.

По уласку у тржни центар, делује да је отворен само зато што је домар синоћ заборавио да закључа након краја радног времена – мрачни ходници, спуштене решетке на продавницама и развучене траке које усмеравају у једином дозвољеном правцу.

Када се успут дограбе дефицитарна колица, први поглед на супермаркет заварава. Широки пролаз између рафофа са обе стране, неочекивано је пуст, што престаје да буде чудно када се уочи да је окружен школским прибором, књигама, играчкама и белом техником – производима на које у сред ванредног стања ретко ко помисли.

На средини, као олтар напуштене цркве, стоје две црне полице са малом, али одабраном, колекцијом винила. Иако практично замишљено, искуство куповине плоче у супермаркету непријатно је и у мирнодопским условима. Збуњене касирке углавном обрћу незграпни омот у потрази за бар-кодом, док се околина чуди инвентивном дизајну даске за сечење. У сваком случају, нови албум Ник Кејва сигурно није ставка у приручнику за преживљавање смртоносног вируса.

Искусни љубитељи уметнина знају да је при обиласку најпознатијих светских галерија, у којима је гужва константа, најбоље сазнати где су слике највећих мајстора и слепо се држати унапред припремљеног плана. Иста тактика је тренутно погодна и за продавницу. Штос је само што сви желе да виде исто, али слике великих мајстора не нестају при сваком новом погледу посетилаца.

Ситуацији несразмеран мир престаје када се прође и раф са украсним кутијама, бомбоњерама, флашама са лепим етикетама и осталим артиклима који се могу уприличити као куртоазни поклон, па поглед пукне на централни део продавнице, где почиње борба под маскама за што бољи поглед на пописане ставке.

Месо

Ограђене стакленим витринама, госпође којима папирна капа и рукавице нису неизоставни део само овосезонског асесоара, секу оно што им се каже, енергичним, увек истим и до бесконачности понављаним потезима машина. Буљук људи с друге стране стакла, из свег срца навија да у својој дисциплини буду што ефикасније и брже.

Хлеб

На полицама где стоји хлеб, не недостаје само презле. Поховање у ванредном стању је непотребан луксуз.

Јаја

По ценама изнад којих не стоји ништа, види се да су пред Ускрс у оптицају остала само најскупља јаја. Класа није битна јер је од класификација јаја нелогичнија само класификација Мерцедесових аутомобила.

Тоалет папир

Рафови са тоалет папиром нису празни, али јесу места предвиђена за цене јер трговци не стижу да допуне полице зацртаним редоследом. Доносе оно што дохвате и стављају тамо где има места. Двослојни, трослојни, са мирисом четинара или брескве – није време за избирљивост.

Смрзнуто поврће

Срби највише воле грашак или радници који га пакују тренутно раде од куће. Боранија оправдава статус ноћне море сваког детета – има је у изобиљу.

Вода

Иако кажу да је сада вреднија од нафте, паковања флаширане воде могу се покупити успут на безброј места, као на траси добро организованог маратона.

Кисели краставци

Нема. Нема ни паприке. Остале само неке чудне биљке са којима се тегла код нас ретко сретала.

Црвене тачке полепљене по поду, изгубиле су сврху јер би по њиховом нахођењу последњи у редовима за касу стајали негде у магацину. Социјалну дистанцу диктира само дужина колица. Полусатно чекање увесељава отац који објашњава детету да су играчке поред којих стоје за кућне љубимце. Не делује да му је поверовао.

Не верују ни касирке да су сви у продавници здрави и прави, па су добро сакривене иза маски и великих провидних панела због којих касе изгледају као кућице на наплатним рампама. Од новца се још увек не дистанцирају.

Ваља ићи кући, да видимо шта смо заборавили да купимо.

Ваља следећи пут избећи јутро које свиће док се пензионери враћају из куповине.