Интервју са Љиљаном Капор – МОМИНА ЖИВА ЗАДУЖБИНА

„Живот са Момом сам по себи, био је уметност.. за неке ствари се просто родиш, ја сам се родила да живим за њега..“

Momo Kapor

Та кућа, та галерија, музеј, омаж раду и делу познатог београдског боема, топло гнездо.. Ето, све то је тај љупки врачарски дом у коме живи и ради Капор Љиљана, супруга нашег писца, сликара, новинара, есејисте, илустратора.. и чега све не.. покојног Момчила Моме Капора.
У салону ће вас дочекати још једна домаћица, стара дама, двадесетогодишња мачка Ми-Цу, чији се портрет налази на једном од зидова. Срећница, која је за живота уживала капоровску љубав. Поздравиће се са вама из пристојсности, а онда ће лупкајући шапицама по усијаном паркету отићи својим послом и оставити вас да се дивите складу у коме сте се нашли.

 

Уметност живљења

Бавећи се једном уметношћу, Мома се одмарао од друге и обрнуто. Успут радећи сијасет других ствари. На Љиљани је онда остајало све друго. Одабир куће био је њен задатак. Ентеријер је био њена страст, уживала је у прикупљању стилских комада намештаја, како би добила чист простор, намештен с укусом. Због неких витрина, креденаца и каљеве пећи знала је да путује по Србији и довлачи их на Неимар. Простор је бео и простран, прозрачен и пријатан. Велики прозори пропуштају свежину и велике снопове сунчеве светлости који се пресијавају на намештају од
махагонија. Подне је.. и у том периоду дана, стан је најсветлији. Тад је и Мома највише писао и сликао. Настојала је да створи дом у коме ће Мома моћи да ствара, простор који га неће гушити и у ком ће заједно живети лепо као сав нормалан свет.

– Живот са Момом био је лак и леп, био је то један необичан брак. Живот са уметником је јединствен, они су посебна врста људи. За сваку уметност је потребан по један живот, а Мома је живео два. А када се на те две уметности дода све оно што је Мома још био, ми онда већ говоримо о уметности живљења. Требало је прилагодити се, поготово некоме као што је Мома. Две различите уметности доносиле су у наш дом и две потпуно различите атмосфере. За писање му је била потребна концентрација и мир. Са друге стране у време сликања требало му је све супротно од оних захтева у време писања.

Ако је жена стуб куће, онда је Љиљана Моми била и темељ и кров и изолација од свега што је могло да поремети његов мир и испланирани дан. Била је његов „момак за све“, помоћник и дегустатор свега што створи. Била је брана свему што би потенцијално могло да га омета у оним данима када му је био потребан потпуни мир. Била је на самом изворишту Моминих највећих дела. Прве редове и верзије „Зелене чоје Монтенегра“, „Последњег лета“, „Лепог дана за умирање“ и других.. читала је управо она.
Деведесетих година када је Моми знатно ослабио вид, постала му је десна рука, потребнија него икада пре. Знала је све своје обавезда да остави по страни и посвети се само њему. Читала му је сатима, док је глас не би издао.

– Имао је поверења у мене, знала сам да препознам како се осећа док куца нове текстове. Волео је да посматра моју реакцију на нешто ново што напише.

Веровао је у Љиљанине изборе по свим питањима, дозвољаво је да брине о његовом стајлингу. Љиљани можемо захвалити на чувеном капоровском стилу: фармерке и ролке, мајице на пруге, беле патике, мокасине, у хладне дане незаменљиви ђубретарац, били су остварење Љиљанине замисли и визије Моминог стила.

– Знала сам број кошуља, патика и свега што носи, доносила сам му све те ствари са путовања, неретко себи не купивши ништа.

 

„Боинг 707“ је крив за све

Имала је све предиспозиције за успешну каријеру кошаркашице, сан о балету остао је само сан једне девојчице, на кратак период висину и лепоту упошљава у улози манекенке.. Међутим, судбина је за Љиљану имала други план. Као „Јатова“ стјуардеса, она свог (са)путника упознаје нешто пре тог судбоносног лета за Њујорк, у сред Улице Кнеза Михаила. Мада јој се с годинама Момина верзија чини све стварнијом. Да, држала га је за руку на том лету до „Велике јабуке“, држала га је за руку до краја живота, држи га за руку у мислима и сад.
Након петогодишње везе и честих раздавјања због природе њеног посла, схватала је да је у Моми заправо и њена сврха. Остваривала се уз њега и крај њега, а данас како каже живи због њега. Званично неразведен, у вези са младом стјуардесом, по природи шармантан и непосредан, Мома је и тада био мета многим женама. Чини се да то Љиљану није оматало у замисли да само она буде „његова Лики“.
– Кад се заљубиш престанеш да се питаш да ли ћеш за ту љубав да се бориш, то почне да се подразумева. Бирали смо једно друго. Било нам је добро ту где смо и са ким смо били. Нисам била љубоморна на жене које су му се удварале, била сам сигурна у себе и у његову љубав према мени.

„Где ћемо Лики?“

Мома је њихов брижно уређени дом називао својом галеријом, радним и продајним местом својих дела. Није се везивао за своје слике, ништа му драже не би било него кад прода неку од њих. Испуњавале су домове оних који су их куповали, а њему пружале финансијску потпору за једно ноншалантно питање: „Где ћемо Лики?“ Улагање новца у заједничка путовања обележило је њихов брак. Жеља да заједно откривају нове пределе, али и да се враћају оним ванвременским лепотама Европских престоница била им је у крви обома.

– Ишао је за својим причама. Европу бисмо обилазили одлазећи на велике изложбе, настојао је да буде што више у свету уметности, обожавао је ренесансне сликаре Леонарда и Рембранта, Шилеа и Модиљанија. Увек би ме фасцинирао својим подробним познавањем рада и дела тих уметника. Најлепша путовања била су она преко лета. Окупили бисмо пријатеље, изнајмљивали бисмо брод и путовали дуж Турске.

Једно путовање оставио је Љиљани у аманет. Имао је велику и неостварену жељу, да види Јерусалим.
– Отићи ћу, испунићу му ту жељу, биће са мном. – обећала му је Љиљана.

 

Ноћ у Хиландару

На једном од летовања поред Уранополиса у Грчкој са породичним пријатељем Николом Кусовцем, историчарем уметности, Мома и Љиља упознају оца Митрофана, који је био економ манастира Хиландара. Тог лета Мома са њим и Кусовцем одлази на Свету Гору. Након тих неколико проведних дана на Хиландару, Мома пише цео један роман.

– Вратио се неверовано надахнут. Као да је то место посећивао целог живота. Једна од тих ноћи проведених у Хиландару преточена је у „Хронику изгубљеног града“, која заједно са „Последњим летом за Сарајево“ и „Чуваром адресе“ чини Момину сарајевску триологију, за коју је рекла бих, постао посебно везан. Није имао обичај да се веже за било шта, осим за мене. – с осмехом се присећа Љиљана.

У тим романима Мома истиче свој поглед на цркву и веру, пише о својој мајци, детињству, одрастању, сазревању, о тој чудесној ноћи у празној хиландарској келији.
Однос према вери за Мому је било нешто веома посебно.
– Знао је да каже да никада не треба говорити против Цркве, против листа „Политике“ и против Црвене звезде, то су за Мому биле три свете институције.

Док разговарамо, Љиљана се присећа свих двадестих јануара када су прослављали крсну славу Светог Јована, показујући на необичну икону из осамнаестог века, потпуно другачију, светлију и светију од оних на које сте иначе навикли. 

 

Кад се траперице замене маскирном униформом

Мома је Љиљану оставио само једном, отишавши у рат деведесетих, да се бори најубојитијим оружјем, речју. Живом, виђеном, доживљеном речју, оном која може да се осети и да се проживљава изнова.

– Увек је ишао на прве линије фронта, није ми било свеједно, могао је да се не врати. Хтео је да помогне оним што је најбоље умео да ради. Одабрао је да буде писац на страни свог, српског народа. Напустио је своју удобну београдску фотељу да би могао да буде сведок са лица места, новинарска крв је прорадила у њему. – са зебњом, али и поносом у гласу, присећа се Љиљана.

Он као „интернацинални шмекер“, одлази на ратиште, траперице заменивши војничком униформом. Део овдашње јавности замерио му је због тога, тражећи од њега објективност. Осуђивали су негово десно оријентисано опредељење, а он се борио да докаже да не иде за идеологијама, не ЗА људима, већ УЗ људе чијим је речима веровао, уз људе који су му уливали наду.

 

Маротон звани – живот

На полицама у салону стоје последњи наслови које је написао, међу њима и онај нешто старији „Смрт не боли : приче из последњег рата“ у коме је описао сусрет са „оном“ која коси и од које нико није побегао. Трудио се да за живота објасни себи све оне неокучиве тајне живота, давао је себе целог за све и у свему. 

– Једном приликом гледао је са великим пријатељем Зуком Џумхуром, неког џогера како трчи, те му је Зуко рекао: „Алах му је дао одређене године, а гле он трчи да их потроши пре времена.“ Тако је и Мома претрчао живот пре времена што се мене тиче.

 

„Ја сам ту, да живим за њега..“

Остварила се у животу једног уметника, као таква и сама ће живети вечно, њен лик се појављује на многим његовим сликама, слике анђела имају њено лице, руке. Знала је да му позира сатима само због положаја руке који је желео да наслика. У „Исповестима“ се појави суптилним упадицама: „..а онда би ушетала моја прелепа жена Љиљана“. Онда би наставио са приповедањем, ненаметљиво подсећајући на њено стално присуство.

Десет година је прошло, а Љиљана и данас у својој руци чува отисак његове. О њему говори са осмехом. Ствари по кући минимално помера, од времена када се Мома њима користио, па седећи ту имате необичан осећај да ће се ту сваког трена појавити онај који њој сигурно највише недостаје. Задужбином коју је основала, чува га од заборава, оне друге андрићевске, страшније смрти. Изборила се да „Легенда Капор“ добије своју улицу, сквер, а у наредној години и свој простор у коме ће се сабрати најбоље што је створио из области свих његових интересовања.

Испратиће вас и са врата пожелети да се видите опет, не онако узгредно како се то иначе чини када се растајете с неким, већ искрено, у нади да ћете још који пут навратити да са њом прославите Момин живот. Мало коме се није омакло у говору ових дана, да се ове године „слави“ десет година од смрти великог уметника. Па се угризете за језик, а онда вас Момо одозго натера да се шеретски насмејете, јер истини за вољу и нисте много погрешили. Јер би туговање за њим посматрао с гађењем, као излизану и беспотребну патетику.