Чему ме је научила самоизолација

Како се осећате сада када коначно опет можете да седнете у кафић и испричате се уживо са пријатељима, колегама, симпатијама? Притом ни не мислим на читаву проблематику строгих забрана полицијског часа вс. саветодавних препорука за понашање грађана, где никоме помало више није јасно шта се мора, а шта би, ето, ваљало. И шта ће када престати да важи, а шта ће се тачно и од ког тренутка смети. Просто, дошао је тренутак када ће се званичном дозволом, нашом жељом, а и људском потребом десити нешто. Јадање, трачарење, лични разговори, затим размена рецепата, поверљивих информација, ексклузивних сазнања, фрагмената теорија завере и духовитих клипова по инбоксима – све то сада пада у други план (јер трећег никад није ни било последњих година). И сада можемо да седимо са једном или више особа на пиву, кафи или сокићу, очи у очи, са нешто мањом дистанцом од препоручене. Или не? Два метра и даље важе? Да ли су вам неки људи заправо и недостајали за седење и дружење уживо? Да ли ће вам недостајати да будете сами са собом? Хоћете ли баш јако седети по кафићима као што сте у протеклом периоду јако седели код куће? Да ли сте уопште довољно јако седели код куће?

Ја јесам. И схватио сам да сам себи прилично пријатно друштво. „Што ти, Рушка, седиш сама? Па с Рушком је најлепше“, рече једном приликом Рушка Јакић. Најлепше? Па не ултимативно најлепше, али довољно близу тога, мени бар. И приметио сам да су неки сагласни. Неки су додуше, изреволтирани критичним недостатком могућности и активности, упадали у кризе, дижући драму на егзистенцијални, или пак страначко-политички ниво. Томе и сведочимо: ријалити игара престола добио је још драматуршкији гас и још веће пропорције. Као да се свака тема у друштву, а посебно у медијима, већ и иначе није сводила на чувено ми вс. они – и то чак не оно лепо апстраховано, из антропологије и студија културе, већ оно још фасадније, конструисаније, привидније, превазиђеније, и ниже. Схватио сам и следеће: ко до сада није могао сам са собом, сада је полудео. Мада, надам се катарзично, са позитивним разрешењем. Али сви смо барем нешто увидели, било у крајњем производу бесомучног медијског грактања, било непосредном интроспекцијом од које нисмо могли да побегнемо. А пошто од припадности друштву и човечанству такође не можемо побећи, схватили смо и још понешто, неке општије ствари изван нас самих.

Никога није брига да ли је „социјална дистанца“ исправан термин за оно што нам се саветује. Завршим факултет, и негде у мору теорија, концепата и појмова, запамтим шта је социјална дистанца. Угрубо, то је блискост или удаљеност једне друштвене групе у односу на другу, и њихових припадника као индивидуа; било да су у питању различите групе у оквиру истог друштва или нације, или пак странци као припадници других националних, или других етничких група. Причамо о друштвеној категорији, што је овде у вези са културом, комуникацијом, емоцијама и вредносним ставовима, те друштвеним прихватањем или предрасудама, од колективног до личног нивоа. И онда, под палицом ауторитета Светске здравствене организације, сви светски медији симфонично заурлаше да практикујемо социјалну дистанцу. И не, наравно да не мисле на ову праву (ајме, замислите да на њу мисле!), јер одмах додају 1-2 метра раздаљине и препоруку забране окупљања више особа на јавним местима. Неки портали, медији, чак и факултети и струковна удружења у нашој земљи, објавили су чланке на тему социјалне и физичке дистанце. Истакли су и битност те разлике, јер нам поврх епидемије стварно нису потребни још и додатно стимулисани шовинизам, расизам, класизам и да свако аутистично блене само у своје наћве.

СЗО се после нешто и исправила, апелујући, ипак, на физичку дистанцу. Али у смислу медијског садржаја и наших мозгова, већ преплављених спорном претходном фразом, мало је било готово. А и нико се није претерано потресао због ове, благо речено, непрецизности – велики поздрав за све друштвено-хуманистичке науке и дисциплине. Но оно што нам је све време требало јесте физичка дистанца, а социјалну ваљда нисмо запатили у већем степену од свакако присутне. На крају, мање-више никога није брига ни како се шта назива, ни шта друштвењачка струка има да каже. Можда је Маргарет Тачер била у праву, можда друштво и не постоји, како је рекла, већ само појединачни мушкарци и жене. И њихова заражена или незаражена тела.

Опустите се, вирус корона не преноси се полним путем, али поштујте два метра физичке дистанце. Ако сте у датом периоду бивали поносни практикант велике физичке а мале социјалне дистанце, а притом и сингл особа, неупитно сте се упитали не само шта се током епидемије дешава са Вашим полним путевима и путовањима, него и са полним саобраћајем уопште. Након медијског грактања о капљичном преношењу вируса, закључак да су полни путеви ипак проходни и више је него необичан. С тим на уму, све и да некако прогутамо то што нас држава тапше по рамену да правимо децу у инат белој куги, а да је, и ако се корона пита, чак и без кондома скроз океј, како сад то када иначе треба да млатарамо рукама око себе и стварамо што стерилнијих чувених два метра личног простора? Благо онима романтично и брачно упаренима, али самци, као глобално све већи део укупне популације, осуђени су да се само гледају, и то претежно по екранима телефона у овом случају. „Не, немој ми прићи! / Хоћу издалека да волим и желим твоја ока два“, одлучила је Десанка Максимовић.

Дан никада није довољно дуг и то је у реду. Доста нас се баш нешто обрадовало прилици да вишак слободног времена уприличи радом на себи. Физичке вежбе, читање, играни и документарни филмови и серије, онлајн курсеви – даунлоудовано, за дом спремно, али већина тога остала је на листи чекања, скоро па у инат слободним данима и поприлично растерећеним недељама. Ма, хоћу да пијем прву јутарњу кафу 3 сата, а не с ногу за 10 минута, хоћу и да се купам бар сат времена. А ваљда током тих сати о нечему и размишљам, зашто би ме гризла савест. И интроспекција је рад на себи, а доколица, између осталог, један од њемних резултата. Ако довољно волим сам себе, не морам се и утркивати да сам себи будем што лепши, образованији, адекватнији – и за шта то тачно? Градим се и усавршавам целог живота, а први и други квартал 2020. ми неће то одузети. И сасвим је у реду, па и корисно, да мало бленем у понор свега што јесам и што ме окружује, притом конструктивно и промишљено.

Наредне две недеље су кључне. Ово је универзално гесло. Укључимо ТВ, слушамо глас струке у бајној технократији у којој одједном живимо, и као да смо погледали у кристалну куглу, или нам неко чита тарот. У којој год фази да је пандемија била у нашој земљи, који год дан епидемије да је био, кад год да сте се запитали „Докле, до када и колико још?“, у сваком датом тренутку – наредне две недеље су кључне. То је постала пророчанска јединица времена. Ето, нису чак ни оне квазипсихолошке три недеље, јер је 21 дан тобож довољан да се човеку нека активност или пракса уреже као навика, а далеко било да се на све ово навикнемо. Него две недеље. Кључне су, стрпите се. Па онда још две. И радите шта вам се препоручује, не било вам заповеђено. Од сад ћу за сваку намеру и подухват у свом постизолацијском, постдипломском, постмодерном и посткапиталистичком животу да примењујем ово гесло.

Сваки план живота дугорочнији од две недеље изгубио је смисао. Наредне две недеље су кључне.