Саздана сам од својих прича

Ауторка: Јована Пантелић

Први пут у Београд из Подгорице дошла је возом. Замишљала је светла велеграда, сјај улица и неко сунце које другачије греје. Дочекао ју је, каже, суморан и сив град до ког је сатима промрзла путовала. Тада од железничке станице до Теразија први пут ходала је Балканском улицом, не знајући да корача прекретницом свог живота. Данас, тврди, нигде осим у Београду не би могла да живи. Балканском прошетала је небројено пута и чини јој се да зна сваку неравнину улице дуге седамсто метара. Воли што када људи чују Весна Дедић помисле на Балканску улицу, воли што је постала део Београда и што је разговарајући са више од пет стотина саговорника у емисији чији је аутор, симболично названом Балканском улицом, успела да сазна њихове животне прекретнице.
Себе новинаром назива од своје тринаесте године. Писац је одувек. Мисли да не постоји период
њеног живота у ком није писала. Пре неколико недеља на двеста седамдесетој осмој страни свог
четрнаестог романа написала је завршну реченицу.

Нови роман који сте написали ,,Ниси као он’’, говори о животним причама које су са Вама
поделиле младе особе. Зашто је било важно да те приче изнесете пред свет?
За овај роман сам дуго сакупљала грађу. Исповести које сам имала чувала сам да бих их једног
дана ставила у роман. Главна јунакиња романа је посвећена и успешна у свом послу, а на
приватном плану не успева да се избори са токсичном везом. То је проблем који је данас
присутан код успешних жена. Оне се труде да буду најбоље мајке, најбоље ћерке, најбоље снахе,
најбоље љубавнице. Чини се компликовано, али ствари су знатно једноставније, то је оно о чему
роман говори. Није до успешних жена, него до карактера мушкараца којима оне дају своју
енергију. Постоје људи који на велику љубав реагују истом мером, али постоје и манипуланти који
такву љубав искористе. Постоје и они људи који имају дијагнозе, али их не лече у психијатриским
установама већ у вези или породици.

Осим главне јунакиње коју сте навели, роман прати самоткривање и преиспитивање мушкарца који је бисексуалне оријентације. Сматрате ли да је сексуалност табу тема у Србији и да ли се плашите осуда које би писање из перспекетиве таквог лика могло да донесе?
Не мислим да је тема сексуалности табу, мислим да смо ми више склони да будемо лицемерни.
Никада нисам имала проблем са истином, ни као новинар, ни као писац. Писац сам савремених
романа и пишем о ономе што се дешава данас, у животима девојака и жена на овим просторима.
Циљ ми је да дочарам дух времена и дух јунака о којима пишем. Не бојим се осуда. Уколико бих чула неку осуду или лицемеран коментар на конту бисексуалности, рекла бих да је то неко ко
окреће главу од садашњости. Проблем не почива у томе да ли је неко хомосексуалац, хетеросексуалац или бисексуалац, проблем је колико смо дуго спремни да живимо у лажи. Идеја
романа је да је лакше живети у истини него у лажи, али људи најлакше прихватају лаж.

Сматрате ли да су новинарство и писање различите стране истог новчића?
И за новинарство и за писање потребна је страст. Често сам добијала осуде јер се бавим и писањем и новинарством чак иако су неки од најбољих светских писаца били новинари. На нашим просторима постоји склоност да се осуђује свака врста мултиталента. Новинарство и писање јесу врло повезане ствари, начин размишљања је исти.

У Београд сте из Подгорице дошли да студирате. Kаква Вас сећања вежу за те дане?
Селидба у други град је увек тешка, то се дешава свима. Из Београда два пута сам желела да се
вратим у Подгорицу, али захваљујући подршци родитеља сам истрајала. Било ми је тешко и суморно. У почетку била сам сама, нисам имала пријатеље. Београд је био хладан, соба у дому хладна и чинило ми се да су све улице узбрдо, плашила сам се свега. Већ наредног пролећа заволела сам Београд и више никада нисам пожелела да се вратим.

Данас сте Ви у улози родитеља, Ваша ћерка студира у Холандији. Kолико је Вама раздвајање
пало тешко?
Kада сам као мајка њу пустила да оде својим Балканским улицама водила сам се изјавом
једног психолога који тврди да од куће лакше одлазе деца која су намирена љубављу. Такође, оне
вољене девојчице које су родитељи обожавали и говорили им да су лепе, бодрили их, мање упадају у проблематичне односе, док оне невољене, у загрљају неке битанге пронађу зрно љубави које нису имале у породици. Девојчице које ми традиционално називамо ,,размажене’’, много боље
виде коме треба да поклоне своју љубав, душу, загрљај. Ленку сам пустила да оде са шестнаест година и добила осуде људи из своје најближе околине. То је примитивно размишљање. Психологија је објаснила супротно, мислим да би људи требало да читају што више књига такве врсте. Данас имамо ситуације да одрасли људи живе са својим родитељима, то све објашњава.

Емисија Балканском улицом почиње да се снима 2002. године, у то време Србија тек улази у
процесе демократизације што се на неки начин одразило и на новинарство. Јесу ли ти политички фактори имали утицај на Вас као новинара и аутора емсије?
Моје мишљење је да је новинарство добро само ако је савремено, само уколико прати дух
времена у ком настаје. После петог октобра сви су говорили о великим шоу програмима. Такви
програми су били емотиовани са публиком, по угледу на Американце. Српско новинарство највише
је почело да краде од америчких аутора. Многе колеге и колегинице то и данас раде и то код нас
пролази. Ја сам поступила другачије. Ослањала сам се на традицију интервјуа великих имена
телевизије Београд, врхунске интервјуе које је за НИН радила Радмила Станковић и у историји
новинарства најбоље интервјуе објављене у часопису PlayBoy.

Од те 2002. године па до 2020. више стотина епизода емитовано је на РТС-у, а онда сте дали
отказ и прешли на Нову С. Kоји је тренутак био преломан у доношењу такве одлуке?
Не постоји преломан тренутак, то је скуп више тренутака. Уколико бих могла да вратим време
урадила бих то много раније. Ако се нешто догоди први пут, затим други, а онда и трећи, пенал или
издаја, не треба се надати да ће бити боље јер неће. Ако вас три пута шеф насамари, згази и ви
помислите да ће се то средити, џаба се надате. Данас на Новој имам нешто што никада нисам
имала; разумевање, подршку и поштовање.

Kакав је Ваш однос са емисијом Балканском улицом, какав утицај разговори са култним
личностима имају на Вашу психу и личност?
Ово што сам данас формирала је Балканска улица. Више се ни не сећам себе пре емисије, не знам
да ли је ишта од те Весне остало у мени. Саздана сам од тих прича. Многе своје животне дилеме
решила сам у студију. Такви разговори ми пријају. Замене ми одлазак код психолога. Тако делује и
на друге људе. Ти разговори надрасли су и моје новинарство и саму емисију. Мој циљ није био
створити нешто епохално, само се догодило.

Шта значи надрасти сопствено новинарство?
Значи да ми људи прилазе да кажу да их моја емисија смирује. Значи да ми читатељке захваљују јер су им неке моје речи промениле живот. Балканском улицом превазилази ТВ емсију, јер сам увек као и све у животу радила срцем.

Често саговорнике питате коју песму наручују у кафани. Kоја песма је Ваша?
Недеља.