Савршени људи имају циљ

Спортско новинарство млади и неостварени новинари углавном виде као привлачно или шансу да извештавају са најпознатијих терена и о најзвучнијим именима. О томе који се све изазови постављају пред једног спортског новинара, има ли „превеликих залогаја“ у овој врсти новинарства, и које саговорнике нарочито памти, за Журналист говори Милован Терзић, спортски новинар РТС-а.

Терзић тренутно ради као спортски новинар у Јутарњем програму РТС-а.

Како сте веома рано почели да се бавите новинарством, јесте ли тада размишљали да ћете се толико дуго задржати у овом послу?

Почео сам као млад, амбициозан момак, са 19 година, после одслужења војног рока и уписа на факултет. Нисам размишљао да ли ћу остати у свету новинарства или се бавити неком другом професијом. Јако је тешко доћи до жељене позиције, јер је ова професија позната по великој сујети која влада и већина људи не може или не уме да се избори са тим. Увек сам желео да постанем спортски новинар, јер сам се још као клинац затварао у собу и сатима у глави преносио фудбалске утакмице замишљајући себе једног дана на фудбалском терену.

За новинарство често кажу да је професија која захтева потпуну посвећеност, колико узима од приватног живота?

Наравно да се увек преиспитујете и да постоје разне препреке на путу али увек превагне љубав према ономе што радите да бисте напредовали или остали ту где јесте. Тешко је раздвојити приватни живот од професије, посебно у случају ако сте познати новинар тј. јавна личност јер вам је онда и приватни живот изложен јавности. Када вам новинарство први пут уђе у крв, тешко ћете успети да се посветите нечему другом.

У којој мери је породица подржала избор једног деветнаестогодишњака да уђе у свет новинарства?

Породица није много размишљала о томе да ли је боље бити новинар, лекар, адвокат или било која друга професија од чијег ће рада моћи да се поштено и достојанствено живи. Одлуку сам донео сам. Бавећи се новинарством имате прилику и привилегију да упознате људе који нису доступни „обичном“ човеку. Разговор са њима и искуства која вам преносе како из професије тако и из свакодневног живота су непроцењива.

Постоји ли нека прича за коју сте помислили да је можда „превелики залогај“ за Вас, или интервју са неким ко би био Ваш последњи избор када је то у питању?

Не. Мислим да је о овом послу самопоуздање један од битнијих фактора и ако то имате не постоји „превелики залогај“. Свака прича и интервју су јединствени. Зависи само од тога на који начин приступате томе.

С обзиром на рокове и потребу за све већом брзином у новинарству, да ли сте икада пожелели да мало „успорите“?

Као и у многим другим пословима, са годима се мењају погледи према послу који обављате. Наравно да сам у ранијим годинама био динамичнији, а сада већ мало смиренији, али не и мање одговоран. Знате, догађаји који су пред вама диктирају темпо живота, а самим тим и рада и веома је тешко успорити у таквим ситуацијама, напротив, увек се трудите да идете у сусрет догађајима. Ко није посвећен новинарству од главе до пете не треба да се бави овим послом.

Који саговорник је на Вас оставио највећи утисак?

Био је то интервју са легендом српског фудбала Драганом Стојковићем Пиксијем. Имао сам ту срећу да ускочим на снимање уместо колеге који је требао да интервјуише Стојковића. Сусрет са њим остаће ми заувек у сећању, а запамтио сам за цео живот реченицу коју је изрекао том приликом.

„Знаш, фудбал је врло једноставна игра, баш као и живот. Ако даш гол више победио си. А тако је и у животу, ако одеш метар више испред других увек ћеш бити у предности.“

Савршени људи су у суштини веома јеdноставни, али имају јасан циљ у животу. Дакле, уколико желите да се бавите овим послом прво одредите себи јасан циљ који треба да буде реалан, а затим дајте све од себе да то и остварите. Уз Божју помоћ и пуно знања немогуће је да не успете у томе.