Феномен бабе у ГСП-у

Сигурна сам да сте сви ви имали прилике да их сретнете. Увек у близини. Посматрају сваки ваш корак спремне да вас, када год је то могуће, оптуже да сте некултурни, неваспитани и безобзирни. Своје године, наводно, никада не би мењали за ваше, иако вас сваки пут посматрају очима пуним зависти. Сматрају да је у њихово време све било другачије, и наравно боље.

Да, мислимо на те исте старије „госпође“. Немогуће их је избећи, било да сте имали директних контакта са њима или сте само стајали и посматрали како на некоме искаљују свој гнев. Све зависи од учесталости коришћења јавног градског превоза.

Признаћете, стари људи су саставни део сваког друштва, па тако и нашег. Нажалост, понекад се не можемо правити да не постоје, јер су свакако у стању да нам упропасте дан, тако да нема сврхе.

Сви ми знамо колико умеју да буду непријатни, можда због тога што су свесни да више немају оно што ми имамо (младост) и да је њихово време прошло, а можда само једноставно желе да нам с предумишљајем, повремено упропасте дан. Било да им је потребна нека информација или су управо тог тренутка одлучили да желе да „одморе своје старе кости“ на неколико станица. Приметићете да се поједини „примерци“ изразито труде да те радње зачине са што је више могуће непријатности.

Замислите време када се велики број људи враћа кући из куповине, суботом у раним поподневним часовима, када се и пијаце полако затварају и они највреднији лагано крећу да се разилазе. Градски превоз је, као што знате, препун, или су, у најбољем случају, бар сва места за седење заузета. Ту се, на станици, као што смо и очекивали, нађе једна бакица, наизглед скромна и добродушна, у повратку са пијаце, са гомилом торби и верном комшиницом са суседне тезге. Тако долази до следеће ситуације – необавезно ћаскање престаје и обе баке муњевитом брзином размењују компањонске погледе док прорачунавају раздаљину коју треба да пређу до најближег седишта (није важно да ли је оно слободно, пошто углавном није), вешто уклањају препреке у виду других људи, служећи се својим сувоњавим лактовима, док се не пробију до жељеног места. Затим покушају да натерају своју жртву да напусти удобност седишта које им је запало за око, а ако ни то не упали, упуштају се у „вербално препуцавање“ које се, чак и када успеју да избаце жељену особу са „свог“ седишта, наставља набрајањем свих њихових обавеза и мука, преко свега што им се тога дана десило, па све до детаљног описа заразних и незаразних болести које су имале, имају или ће имати због невероватног напора које улажу у свакодневно налажење места у пуном превозу.

Уме да буде јако непријатно. Поготово када је превоз пун и немате баш никаквог простора за маневрисање. Не преостаје ништа друго него да стоички истрпите оно што вас је снашло.

Али, наравно, има и изузетака. Оних дружељубивих бакутанера, срећних и задовољних. Увек расположених за разговор и шалу, јер знају да је то много благотворније од пуког седења.