Ауторка: Марија Којић
Нигде се тако лако не заборавља као у Србији. Прошло је не тако много времена од када смо имали прилику да можда по први пут видимо како изгледа када једна жена иступи из колоне злостављаних жена.
Оно што не видимо или не желимо да видимо јесте колико жена погнуте главе још увек стоји у тој колони. Да ли препознајемо неку од њих? Можда бисмо и могли да поменемо шта се дешава након одлуке да се висе не стоји у месту. Жртве чека спектакл. Организатори су медији, институције и народ. Након првог корака, не сачека их рука подршке већ питање “А ста си чекала до сада?”.
Институције их нису заштитиле, медији су размишљали само о “себи”, а народ врло често па и сада није размишљао скоро уопште. Почела је велика игра. Једино правило у игри је да побеђује ко напише гори наслов или ко боље прокоментарише туђу животну трагедију.
Одуство емпатије довело је до апсолутног малтретирања жртава. Дозволили смо да се икада чује реченица да је данас “мода” бити силован. Изговарањем таквих реченица уништавамо животе особа којима таква “мода” не треба, уосталом у ком тренутку неко може да помисли да је “модерно” бити жртва? “Мода” у којој те миллион људи осуђује. Чини ми се да код нас не суди суд, већ народ. И не ту није само реч о јавним личностима, ту је реч о сваком детету које не говори о малтретирању у школи, о свакој жени која је понижена, о сваком мушкарцу који није одбранио жртву већ је наставио својим путем, јер “није то његов проблем”. Ту је реч о свакој особи која у тишини и страху бије своју битку. Ми смо жртве васпитања и погрешног система. Постали смо неосетни и лицемерни.
Подршка није само потапшати по рамену и рећи “биће боље”. Подршка је да свако у било ком тренутку зна да му се никада неће судити због тога што је жртва. Није срамота иступити, то је храброст. Жртва увек мора бити заштићена од стране институција и друштва. Сутра то можемо бити и ми сами или неко кога волимо.
Не постоји положај, титула и професија моћнија од правде и слободе. Страх не сме да постоји. Ако свако од нас буде на страни истине, колона жртава ће бројати мање људи. Ако престанемо да одређујемо ко је жртва и колико времена после силовања може да прође да би се “важило” или у којој професији је то дозвољено, тек тада ћемо нешто променити. Мењајући себе мењамо све. Жртва је жртва колико год година да има и чиме год да се бави. Силоватељ је силоватељ колико год година има и чиме год да се бави.
Нико од нас не зна шта ће бити свим овим случајевима. Надам се да неће у складу са главном особином нашег народа отићи у заборав, да ће борба бити гласнија. Због нас и због оних после нас. На крају свега питам се зашто смо у положају да се константно боримо за слободу, зар нисмо сви већ рођени слободни?
Последњи радови
Студентски радови12. јануар 2024.Мачеви и мачевање кроз епохе у Руском дому
Мисао дана12. јануар 2024.Ђорђе Балашевић
Фотографија недеље12. јануар 2024.Oливера Катарина
Интервју недеље12. јануар 2024.Слап тужбе, смрт за већину редакција у Србија