Колики је IQ Србије?

Ако се погледа структура незапослености, можете видети да су на првом месту незапослености млади, и то на првом месту млади са основном школом, а онда одмах иза њих са факултетском дипломом. То указује да се људи са високим образовањем налазе у најтежој позицији када гледате тржиште рада и незапосленост. Због тога, уколико имате 23, 24 година, завршавате факултет и живите у Србији, и ако сте свесни горе наведених података, јавља вам се питање- ”Шта даље?, Како побећи из Србије?”.

У Србији се свако мало прича о такозваном проблему ”одлив мозгова”, у медијима се појављују чланци и резултати статистичких истраживања, а држава ништа не ради по том питању, већ кaо да окреће главу овом великом проблему. У последњем извештају Светског економског форума, Србија заузима претпоследње место од 138 држава у способности да задржи или привуче таленте. На ранг листи 50 држава у свету са најбројнијом емиграцијом Србија је на 29. месту. Што у преводу значи да живот у нашој земљи није нимало оптимистичан и да је из тог разлога током 2016. године земљу напустило 56.000 људи. Од тога 9000 образованих.

У истаживању ”Млади у Србији 2015: Стања, опажања, веровања и надања” је више од две трећине испитаника, тачније њих 65,7 одсто одговорило да би хтело да се исели из земље, а од њих је 81,9 одсто навело економске разлоге, а само 4,3 одсто би отишло због бољег образовања, а 3,7 одсто због веће културне разноликости.

Уколико сте у било ком контакту са младима, свесни сте да су ови подаци тачни и да скоро свако кога познајете има жељу да се исели… Млади можда јесу ”млади”, ,али нису и наивни. Схватили су шта се дешава око њих и шта се спрема, али нису спремни да пристану на наметнуту судбину од ”виших сила”.

„Млади одлазе из Србије у нади да ће у иностранству пронаћи прилике које им се овде не пружају. Одлазе из различитих разлога- владавина прекаријата, мале плате… То су уједно и највећи проблеми за младе и потпуно је логично што многи одлазе. С друге стране, многи нису свесни шта их чека у иностранству и идеализују друге средине. Интересантно је и да многи у иностранству прихватају да раде послове које су одбијали у Србији.” , говори културолог Маја Вукадиновић.

Она додаје да масовне миграције мењају културну слику једног друштва и да то веома утиче на цео друштвени систем-

”Деведесетих су из Србије отишли најобразованији, а и данас с картом у једном правцу често путују најталентованији. То је огроман губитак за друштво, али бојим се да власт у Србији већ дуго тога није свесна.”

Ако се то погледа из друге тачке гледишта,, није проблем то што најбољи одлазе, јер свако има право на своје животне изборе и планове, већ то што најгори остају. Наравно, има изузетака, а и сами смо сведоци тих примера. Колико пута сте видели продавца/продавачицу на трафици, конобара/конобарицу, физичког радника у супермаркету. са завршеним факултетом итд. итд.? Па сигурно доста пута, јер је то наша реалност… Држава губи јер не ангажује младе и способне већ оне са дужим стажом у странци и дужим стажирањем у лепљењу страначких плаката.

”Оно мало озбиљних медија што нам је преостало прати одлазак младих као један од важних друштвених проблема. Већина медија, нажалост, преферира забавне теме у односу на оне друштвено важне и у том смислу тема одласка младих није довољно заступљена”, говори Маја Вукадиновић, истичући да у ширењу свести о овом проблему велику улогу играју и масовни медији.

Да би млади остали требало би обезбедити брже запошљавање како њихово знање не би застарило што је задатак саме државе и њене политике.

”Питање одласка младих из земље је веома комплексно и оно захтева међуресорне мере. Тренутно правно-системског решења нема, али разне организације и стручњаци раде на томе. Власти морају да направе простор да радне праксе буду препознате, да млади имају адекватну заштиту на раду, да има адекватни број пракси да би из света образовања прешли у свет рада. Такоће, треба и да се обезбеде финансијски подстицаји за истраживаче да могу да наставе овде своју каријеру и тиме допринесу нашем друштву. Док ”привремени” одлив мозгова не треба спречавати, већ подстицати и обезбетити што боље услове за повратак и да се тиме обезбеди економски развој и људски капитал”, објашњава социолог Вера Узелац.

Млади проналазе разне начине да напусте Србију – преко стипендија, студентских размена, стручних пракси итд., а неретко прибегавају и илегалном раду и боравку у Западним земљама.

”У Америку сам дошао преко студентског програма ”Work and travel“ и добио сам радну визу на 5 месеци. Што се више ближио истек визе, било ми је све теже да помислим на повратак у Србију. Поготово након путовања по САД-у, када сам схватио да бих се овде боље снашао него у Србији, чак иако радим сезонске послове. Зато сам и одлучио да останем да радим на црно. За сада је све ок, овде сам већ скоро годину дана. Једини проблем је тај што не смем да се вратим у Србију, али мислим да бих се вратио тек када зарадим довољно новаца да покренем неки свој посао у Београду.” прича Л.С., студент Београдског универзитета.

У данашњем свету нема продуктивности ни конкурентности без иновација, а Србија своје иновације извози још од пре 2,3 века- а последице су толике да се не могу обухватити ни једним истраживањем, теоријом или неким другим начином…

Сви подаци говоре да се овај тренд неће зауставити за кратак период што доводи до закључка да одлив мозгова као и одлив ”мишића”(неквалификованих) има свој разлог и свима је јасан- а то је да држава Србија нема јасну стратегију и намеру да спречи ове масовне миграције.