Занимљиво како је често мишљење међу нама лаицима да врхунским музичарима дар дође с неба и то је све што им је потребно. Само треба да додирну инструмент и настаје магија. Међутим, дар изгледа нема никакве везе с тим и потребно је хиљаде и хиљаде понављања истог ритма, исте деонице док се не стигне до савршенства… а онда поново. Сваки детаљ мора да се утренира, све док прсти не почну да крваре и само се на тај начин стиже до бесмртности. Да ли је заиста баш тако? Па, овај филм каже да јесте.
Ритам лудила (интересантан превод, оригиналан назив је Whiplash иначе) је нискобуџетно остварење које се појавило пред крај прошле године и већ покупило више награда, а ни Академија није остала равнодушна те је филм номинован и за пет Оскара. Прича о младом џез бубњару и његовом проласку кроз пакао прилагођавања и напредовања у најуспешнијој музичкој школи у Америци спакована је у свега стотинак минута, а разлог томе је што је фокус углавном на тешком раду, амбицији и пре свега односу са строгим и агресивним професором. За сентименталност има веома мало места. Овакав сценарио би био на домаћем терену да је уместо музичке академије место дешавања војни камп, међутим управо у неочекиваности тако сурове приче о џезу лежи снага овог филма.
Мајлс Телер и Џеј Кеј Симонс
А сам филм стварно не губи ни секунду времена. Већ у првој сцени имамо сусрет младог студента Ендрјуа (Мајлс Телер) и свог будућег предавача Флечера (Џеј Кеј Симонс). Док Ендрју вредно свира у једној замраченој и празној просторији на вратима се појављује Флечер и прекида га самим својим уласком. Након неколико размењених реченица упознавања, професор га замоли да настави да свира. Инспирисан тренутком, нови ученик је кренуо најбоље што може да удара у бубањ. Али већ после једва двоцифреног броја секунди професор је незаинтересовано изашао у сред перформанса. Ендрјуово разочарање је било видно, међутим Флечер се одмах вратио. „Извини, заборавио сам јакну“ је ипак било све што је рекао тог другог пута.
Та прва сцена је поставила тон за цео филм. После тога је сваки пут било све жешће, а часови су били болни и често понижавајући, па ни они крвави прсти с почетка текста нису никаква хипербола. Највећи број догађаја се одвија у сали за вежбање, ту се главни лик свакодневно среће са новим изазовима и новим недаћама. Други ученици му нису другови, већ конкуренција, а професор свакако није никаква подршка, напротив. Постоје сегменти у којима Ендрју проводи време са оцем и са девојком, али ту су углавном само да би он гласно рекао оно што можемо и сами закључити о његовом размишљању: успех или смрт. Сцена раскида је такође једна од оригиналнијих на које можемо наићи у мору сличниих. Но, те приче ипак остају у позадини у односу на професор-ученик релацију.
У једном тренутку ствари су отишле тако далеко да је професор чак бацио столицу на Ендрјуа, а онда је испричао анегдоту која је централна у целом филму, и то о великом џез музичару Чарлију Паркеру. Према Флечеровим речима, и Паркера је његов професор гађао пред свима, само чинелом уместо столицом, а управо је тај догађај инспирисао славног уметника да постане то што јесте. Постиђен је отишао кући, вежбао даноноћно годину дана, вратио се пред истог професора и ето – ушао у легенду. Ендрју види велику инспирацију у Чарлију Паркреру и управо је та амбиција да досегне „највише висине“ оно што нас, као и главног лика, води кроз филм. Међутим, његов систем вредности је дискутабилан, као и професоров. То је оно што ме спречава да професора у било ком тренутку назовем негативцем. Јер ипак, он никога не тера да долази на вежбе. Самом ученику је јасно да се до легенде стиже само на Флечеров начин и у већем делу филма чак се може осетити прећутни пакт између њих двојице. Неке касније сцене то само потврђују, али да не одајем превише.
Треба такође истаћи да поред упорног понављања пар истих тактова, у филму можемо чути и неке целовите џез деонице које нам дођу као мелем на рану, после мучења које професор Флечер приређује и ученицима и нама. А шта тек рећи о глумачким изведбама? Млади Телер је можда и највећа и најнезаслуженија жртва читавог успеха који филм постиже. Одиграо је перфектну главну улогу, сам свирао бубњеве, показао завидан мултиталенат. А ипак, сва признања и сва популарност иду Џеј Кеј Симонсу. Ветеран је на ову улогу чекао изгледа целог живота и одлучио је да све дивље и распомамљено сада прокључа из њега у лику професора Флечера. Његове псовке, вређања, изливи гнева као да стижу из филмова попут Гленгери Глен Рос или Улични пси, али су у површински мирном свету џеза очито нашли дом. Сада поред једног телевизијског негативца за сва времена (Шилингер из Оза), створио је и филмску креацију на том нивоу.
Редитељ Демијен Шазел је радио, што као сценариста што у режији, већ на неколико музичких филмова (Концерт живота, Дечко и Медлин на клупи у парку), али и на – Последњем егзорцизму 2. Невероватно, али успео је и то искуство да пренесе на Ритам лудила, јер барем делимична хорор атмосфера је често присутна у филму, а поред застрашујуће појаве Џеј Кеј Симонса, и Фреди Кругер би деловао као Бранко Коцкица. Бриљантна пригушена фотографија је такође од велике помоћи.
Ако филм има мане, онда их можемо тражити у његовим врлинама. Јер тешко је бити срећан због победе главног лика ако ниси сигуран да ли је то победа, а и тешко је навијати за њега ако не знаш шта је за њега најбоље. Али пошто те одлуке које доносимо док гледамо филм и не треба да нам буду лагодне и аутоматски исправне, могло би се рећи да онда озбиљнијих мана и није било.
Последњи радови
Вести из несвести23. април 2015.Осуде и симпатије за Френка и Клер
Наука и уметност4. април 2015.„Рођен сам у Србији, од тога ћу и умрети“
Наука и уметност7. март 2015.Бора Тодоровић: Кицош и џентлмен
Наука и уметност14. фебруар 2015.Познати ликови и непозната имена